0
Gde su naša deca? Zašto igraju stranci? Kolike su im plate? Što su tu ako ne prave razliku? Neko domaći bi mogao isto tako...
Takvih komentara ima na tone kada se pogleda, pre svega ABA liga, a mogu da se odnose na klubove iz gotovo svih država učesnica.
PROČITAJTE JOŠ
Na takvu pojavu je nedavno ukazao i legendarni Dino Rađa, sve češći u kritikovanju različitih društvenih i sportskih okolnosti.
„Ne vidim nikakvog smisla za hrvatsku košarku, ali ni za bilo koju drugu. Čitao sam da oko 40 Amerikanaca igra ABA ligu, to su četiri kompletne ekipe, to je suludo. Jednog ili dvojicu razumem, ali pet-šest po ekipi je totalno bezveze. Igraju između sebe, nema tu nikakve koristi. Ne znam koga to interesuje, ne sećam se kad sam pogledao neki meč ABA lige“, naveo je Rađa.
Do pre nekoliko godina nije moglo da se zamisli da se u srpskom večitom derbiju na terenu ne nađe nijedan domaći igrač, ali postoji velika mogućnost da se to dogodi u narednom, zakazanom za 23. novembar u okviru regionalnog takmičenja.
Zvezda ima sedmoricu, Partizan šestoricu stranih košarkaša i uglavnom su oni ti koji vode glavnu reč, dok domaći igrači polako padaju u zapećak ili čak ni ne uspeju da stignu do prave prilike da se iskažu na terenu.
Za mnoge je rešenje igranje u Megi, razvojnom klubu čiji je zadatak da izvozi igrače, pre svega u NBA ligu, ali ne i da im stvara šampionski karakter, što je neophodno da bi se kroz karijeru jurili baš takvi ciljevi.
Čekanje na šansu sve češće nije opcija za mlade igrače, primeri ranije Dušana Ristića, koji je iz mladog tima Zvezde otišao na koledž, te Lazara Stefanovića, najboljeg juniora Partizana, spremnog da se uskoro otisne istim putem, dovoljno govore o tendenciji za koju se ne može reći da je pozitivna za, popunarno rečeno, interes srpske košarke.
Jasno je da se vremena i okolnosti menjaju, da su evropska takmičenja, kojima teže srpski klubovi sve kvalitetnija i punija stranim, odnosno američkim košarkašima, kao i da je NBA liga u poslednjim godinama „pojačala“ uvoz evropskih igrača.
Ako pogledamo spisak srpskih košarkaša koji za život zarađuju u najkvalitetnijoj ligi sveta videćemo da Nikola Jokić i Alen Smailagić nisu ni stigli da zaigraju u večitim rivalima, setićemo se da je Nemanja Bjelica bio otpisan u Partizanu, da je Boban Marjanović morao da prođe dug put do dresa Zvezde…
Reklo bi se, idealan razvoj imali su samo Bogdan Bogdanović i Marko Gudurić, kalili su se, prekalili, stekli iskustvo u dresovima večitih rivala, te kroz Evroligu došli do najveće scene i reprezentacije Srbije.
Ali, njihovi primeri su retki. I, kako stvari stoje, biće sve ređi, klubovi imaju sve manje strpljenja za mlade igrače, trpljenje njihovih grešaka, danonoćni rad, savetovanje, praćenje razvoja, a sve zbog jurenja za rezultatima, koji se traže, traže i traže, ne bi li se opravdala velika ulaganja – u strane igrače.
„Niko nije postao igrač bez igre, moraju ti mladi da se razvijaju, ako nemaju mesta tu, onda da idu na dvojne registracije. Treba da se prave igrači onako kako smo mi pravili igrače. Jure se rezultati, slabo se radi sa mladima… Ako tražiš rezultat, dovedi dva stranca, ali kvalitetna stranca, a ne po pet, šest, sedam, osam koliko sada skoro svaki tim ima“, kaže za Nova.rs Miroslav Muta Nikolić, proslavljeni košarkaški trener, nekadašnji šef stručnog štaba oba najveća srpska kluba i dugogodišnji član trenerskog tima reprezentacije.
Nedavno je Dejan Milojević gostujući na kanalu Balkan info pomenuo da je u momentu kada je stigao u Partizan, sa 27 godina bio jedan od najstarijih, te da su uz njega tu bili mladići – Uroš Tripković, Kosta Perović, Luka Bogdanović, Predrag Samardžiski, Novica Veličković…
Nije bilo mnogo pobeda u Evroligi, apostrofirao je Milojević, ali su iz tog tima nastali igrači, kasnije i reprezentativci.
Nikolić, u razgovoru za Nova.rs, podseća da je u njegovoj ekipi Partizana, koja je kasnije stigla do Fajnal-fora Evrolige takođe bilo mnogo mladosti, oličene kroz Harisa Brkića, Aleksandra Čubrila, Ratka Vardu, Predraga Drobnjaka, Dragana Lukovskog.
„To su bili sve naši igrači…“, apostrofira Nikolić.
U Partizanu, primera radi, danas nije takav slučaj. Poslednji projekat kluba je bio Vanja Marinković, ideje sa Markom Pecarskim, Nikolom Tanaskovićem, Slobodanom Jovanovićem, nisu prošle, a postoje naznake da bi Uroš Trifunović mogao da bude „sledeća velika stvar“ iz slavnog kluba.
Međutim, to je usamljen primer, ali je bar jedan, za razliku od večitog rivala gde trenutno u prvom timu ne postoji gotovo nijedan mladi srpski igrač koji bi u potencijalu mogao da bude nosilac igre, odnosno reprezentativac za koju godinu.
Saga o Boriši Simaniću je dobila novu dimenziju – njega ove sezone često nema ni među 12 igrača, a poslednji dolazak Džonija O’Brajanta apsolutno znači da za 22-godišnjeg momka koji je već šest godina u seniorskom pogonu, uz dve sezone provedene na pozajmici u FMP, nema mesta u ekipi Saše Obradovića.
Sličan slučaj je i sa Aleksom Radanovim i Aleksom Uskokovićem, te već pomenutim centrom Ristićem i njegovim kolegom Nikolom Jovanovićem, koji su ponovo otišli na pozajmice…
Pomalo zabrinjavajuće deluje što Ognjen Dobrić i Dejan Davidovac nikako da postanu igrači sa većom ulogom, što je na drugoj strani, u Partizanu, to slučaj sa Stefanom Jankovićem, a polako u to društvo ulazi i Rade Zagorac, dok se srećom iz tog društva izdigao Ognjen Jaramaz.
Problema može da bude u budućnosti ukoliko se nastavi sa takvom praksom, da strani košarkaši vode glavnu reč u srpskim klubovima, naročito ako se uzme u obzir da će uskoro morati da dođe do smene generacija u reprezentaciji.
Milan Mačvan je već rekao zbogom košarci, Stefan Marković se odavno oprostio od nacionalnog dresa, Miloš Teodosić je sve bliži tome, jednako kao i Nemanja Bjelica, a sukobi na nivou FIBA i Evrolige, te dominacija NBA nad svetskom košarkom ukazuju na to da Srbija neće moći da bude sigurna da će Nemanju Nedovića, Vladimira Lučića, odnosno Nikolu Jokića i potencijalno Alena Smailagića imati na raspolaganju kada bude trebalo.
Da li je interes srpske košarke da klubovi jure pobede u evropskim takmičenjima koja ne donose ništa osim prestiža, kratkoročnog zadovoljenja želja publike i nevelikog novca ili stvaranje igrača za reprezentaciju, za nacionalni dres, za jurenje tog svetskog zlata ili olimpijske medalje?
To je pitanje za neke druge instance, a za ljubitelje domaće, stvarno domaće košarke ostaje samo jedno rešenje – da svoju pažnju prebace na Košarkašku ligu Srbije, gde i dalje ima asova i talenata. Možda i nije ostalo previše vremena za povratak praćenju tog takmičenja pošto je sve više klubova koji se pojačavaju stranim igračima, što je konstatovao i Nikolić.
„Ako ne možeš da budeš prvi, pa što razigravaš strance? Ja u Vojvodini nemam nijednog stranog igrača, da se ja pitam, ne bih dao da stranci igraju u Košarkaškoj ligi Srbije“, zaključio je Nikolić.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
