Poslednji poziv - ima li ko u Partizanu ljubavi za Partizan?

Tim rečima je trener Partizana Vlado Šćepanović prokomentarisao izdanje svojih košarkaša u utakmici protiv Burža.Francuska ekipa koja dve nedelje nije imala trening u punom sastavu zbog problema sa koronavirusom pokazala je silu nad crno-belima usred legendarne Hale sportova na Novom Beogradu.Nekada je taj teren bio neosvojiva tvrđava za daleko renomiranije rivale u daleko ozbiljnijem takmičenju od Evrokupa, ali su se vremena promenila.I čuvenih časova ljubavi, izgleda da više nema.Bilo je u prethodnom periodu priča o tome da je Šćepanović možda preoštar prema svojim izabranicima u izjavama posle neuspešnih utakmica, pominjali su se sukobi sa Nemanjom Gordićem i Rašonom Tomasom, ali ništa od toga ne može da bude razlog za katastrofalnu partiju ekipe u duelu sa sastavom iz Francuske.

Crno-beli su za poluvreme imali čak 12 izgubljenih lopti, primili su čak 57 poena i delovali kao raštimovana banda koja kao da se prvi put sastala i odlučila da uradi nekakav zajednički posao."Svi mislimo da smo bolji nego što jesmo, a ova utakmica je igračima pokazala da nisu baš tog kvaliteta da bi mogli da igraju ležerno i da pobede. Ova ekipa može da pobedi jedino ako ostave srce i čitavu energiju na terenu. Večeras mislim da nismo imali ni srce ni energiju. Francuski klub nam je održao čas kako se voli klub", govorio je u dahu Šćepanović.Kako je moguće da ekipa koja ima četvoricu francuskih državljana voli više svoj klub od momaka koji na dresu nose grb Partizana, kluba koji je svoje nasvetlije trenutke u istoriji postigao upravo zahvaljujući tome - ljubavi i odanosti bojama.I to nije patetična priča... Dolazili su i prolazili mnogi, ali su i domaći i strani košarkaši umeli da prepoznaju momenat i težinu, veličinu kluba koji je bio prvak Evrope i koji je, ne bez razloga, proglašen evropskim Bostonom.Evidentno je da je ekipa emotivno prazna od početka sezone. I mogu da postoje realni i racionalni razlozi zato.Protekla sezona je bila fenomenalna, ali se završila katastrofalno, prekidom sezone u oba takmičenja gde se jurila titula, a potom i čudnim odlaskom trenera Andree Trikijerija.

Dalje, nedostatak publike je problem za Partizan, fraza o huku sa tribina nije samo fraza u slučaju crno-belih, decenijama je poznato da su gosti nerado dolazili u Beograd, kao i da je tim crpeo ogromnu energiju iz podrške navijača.I povrede su tu, dvojica najboljih igrača u "prednjem" i "zadnjem" polju su se povredila u uzastopnim utakmicama, Ognjen Jaramaz i Vil Mozli su igrači velike energije i generatori tempa u igri, što je možda i važnije od njihovog poenterskog ili skakačkog učinka.Važnije možda i od toga, to su momci koji su osetili klub, značaj, mladi bek je dete crno-belih koje je moralo zaobilaznim putem da zaduži dres seniorskog tima, dok je Amerikanac prvi put u karijeri, protekle sezone, doživeo da mu skandira dvorana puna navijača.U svemu tome se postavlja pitanje, da li je ljubav navijača neophodna da bi igrači pokazali ljubav prema klubu? I, što se se reklo, ostavili srce na terenu i poslednji atom snage? Da li je problem u tome što igrači ne osećaju klub ili ne prihvataju autoritet trenera? Da li je malo dece Partizana, a previše stranaca koji su tu da "odrade" posao i obezbede sebi bolji ugovor dogodine u nekoj drugoj sredini?Šta god da je problem, problem je, ogoljeno je do koske i dalje od ovoga ne može. I ponovo se nameće jedna fraza - neophodno je da se svi u Partizanu pogledaju u oči i da kažu kako stvari stoje. Da dođu do odgovora da li su svi tu zajedno na istom zadatku ili ima onih koji rade po nekakvim svojim ili nečijim principima.I da postanu svesni gde se nalaze i koje sve pre njih bio na tom mestu... Ako i to ne bude bilo dovoljno, onda - "da se ne ljubimo" ako se već dođe do finalne konstatacije da ljubavi nema...

Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram