Tekst o Ćiri Blaževiću koji tera suze na oči: Emotivan oproštaj Zvonimira Bobana i dosad nepoznate priče

"Trener svih trenera" Miroslav Ćiro Blažević preminuo je u 88. godini nakon duge borbe sa teškom bolesti.O tome koliko je veliki trener bio, ali i o njegovom neizbrisivom tragu i harizmi pričaće se još dugo, a Zvonimir Boban je svoje misli stavio u tekst.Boban je u emotivnom oproštaju od Blaževića otkrio neke nepoznate priče iz njihovog života, a mi prenosimo deo teksta, koji je napisan za "Jutarnji list"."Fudbalesko prvenstvo Jugoslavije 87/88, kraj zimskih priprema. Kapitan Dinama Marko Mlinarić prodat je u Okser, a njegov zamenik Zvezdan Cvetković u Valdhof iz Manhajma. Svlačionica prvog tima FK Dinama..."Mustafa sine, je li moguće da nećeš Dinamovu traku, je**te Boban, pa ti guraš dete pod kola! Munja sine, onda si ti kapiten!" "Šefe, bolje je da bude Zvone, mi smo prestari, možda brzo odemo, on ostaje." "Šta je ovo?! Pa vi ste skroz pobenavili, marš na trening, budale jedne, pa nije ni počeo da igra, a da bude kapiten! Koji vam je k…., oćete u ludnicu da me oterate!"Pet dana nakon tog ludog utorka pod maksimirskim jugom, u Prištini, u neku tmurnu i hladnu kasnozimsku nedelju prvi put sam navukao crveno-belo-plavu traku na naš voljeni, sveti i plavi dres! Uz Šefove reči koje mi odzvanjaju glavom dok moje misli lete gore s njim: "Sad se pokaži, frajeru. Čuj, kapiten, 18 godina i on kapiten!! Ajde, povedi ekipu da te vidimo, kapitenu Bobane!" Prećutao sam.Znao sam da taj mučni sarkazam dolazi od pritiska i straha. Plašio se da mi je rano, a ja traku odbio nisam. Na kraju krajeva, tešio sam se, da je hteo, okačio bi on nju na drugoga. Pa on je Šef, nismo mi…Miroslav Ćiro Blažević - ŠEF, moj Trener, naš Trener - Trener svih trenera koji će, siguran sam, i od gore rešavati naše sudbine i naš fudbal, vinuo se Gospodu nakon jednog velikog života. Odletio je u sjaju svog talenta, u ljubavi njegovog naroda i u poštovanju njegovih igrača.Ne znam da li je i kako je složeno nebo, znam samo da će Ćiro i gore biti Gazda, a šta bi drugo bio? Kako bi njegov sin Miro, koji ga je s rukom u ruci ispratio nebesima, znao reći: "… a znaš kakav je Tata!" Sećam se kad sam to i prvi put čuo, 86. u Splitu, memorijalni turnir Marjan, Šef nas je stavio u sobu zajedno - svog sina i svog sutrašnjeg, nedozrelog kapitena.Toliko toga smo proživeli zajedno Beli Šal i ja da bi i knjiga bila premala, kamoli jedna stranica novina koje je, kao i ja, toliko voleo. Šesnaest sam godina igrao kao fudbalski profesionalac, od toga mi je 15 bio trener, a ja 13 njegov kapiten. Kako god, verujem da će mu biti drago ako se spomenem nekih naših dogodovština koje, s obzirom na današnju sterilnost i banalnost u odnosima trener - igrač, deluju kao burni renesansni roman pun krvavog i pravog života. Pokušaću da ih razdelim u vreme koje nas je, eto, opet razdvojilo.Lepo je i teško pisati o Ćiri. Lepo, iz milion razloga, teško - jer sve se čini malo i nebitno, baš banalno i prosto, nedovoljno za njega i za nas. Pa da ne zalutam u nebitne formulacije i pametovanje, a takvih će o Ćiri biti i previše, ja ću ga opisati doživljenim - kroz ono što smo bili, što jesmo i, ako je tako, po onom što ćemo valjda biti.Slaven Bilić ga je nedavno objasnio na duhovit, ali i iznimno precizan način.Kaže da smo mu verovali i kad smo znali da nas laže! Genijalna istina! Kaže i da nas je samo on mogao voditi - to smo puno puta čuli, ali Slaven to dočarava sjajnim jezikom, punim ljubavi i poštovanja - punim obožavanja. Tu se krije odgovor na sva pitanja o nama i o Njemu.Kao da je ono vreme tu i sada, kao da se trag ni najmanje istrošio nije. I sve je isto svima, sve je jasno svima - On je Šef, mi smo njegovi Sinovi! Neupitno i zauvek.

Takvu sam crtu ponašanja video kod naših plavih heroja iz osamdeset i druge s kojima sam, nakon što sam im skupljao lopte, imao čast i sreću igrat. Cico, Mlinka, Hadžija, Šamika, Zvezdan, Džemo, Majo, Mara… bezuslovno su pripadali Bosancu i on njima. I danas je tako. Jasno da vreme, veliki uspesi i uspomene odrade svoje, ali ipak je to jedinstvena priča jednog jedinstvenog lika, neuporedivog s bilo kim - i s bilo čim.Svi oni koji znaju nešto o psihologiji grupe, u našem slučaju, divljeg krda, slažu se da nije bilo, barem po pitanju karaktera, kompleksnijeg tima od onog mangupskog generacije ‘98. Imali smo 10 kapitena, pravih frajera i mu**nja, pa ih ti reši i obuzdaj. Nekoliko njih po igri (Aljo, Pros, Šuki, Boka…), nekoliko njih po iznimnim liderskim crtama (Nane, Štica, Sočo, Ladara, pa i ovaj koji piše, bez lažne skromnosti)! More taštine, tone harizme, milion ideja, milon želja, veliki talent, veliko taktičko znanje..., žene, karte, izlasci. I sve je to moglo biti problem - ali nikad nije!Nije jer je Ćiro znao svakog u dušu, znao je kad da nas raspusti, kad da stegnu, kad da nasmeje, kad da zabrine, kad je ne, a kad je da! U tom je bio kao švajcarskisat! Nepogrešiv, u sekundu, od nula do 24!Hendlao nas je s lakoćom, neuporedivom lakoćom. Misli i reči bile su mu brze i tačne, ponekad ludo duhovite. Sve to je bilo odrađeno i promišljeno, ništa slučajno. Radio je na sebi Ćiroki, stvarao se kroz najdublje ambicije da u fudbalu postane neko i nešto. Kroz fajtersko blato njegovog bosanskog detinjstva, kroz gospoštinu njegovih evroputešestvija, kroz gradski štih Rijeke i Zagreba, svega i svačega bilo je u Šefu. Dodajmo tome i onaj pronicljivi, freudovski-balkansko uličarski instinkt i miks je je**niji! Lukavom Šmekeru za psihoanalizu nisu trebali sati kao gosp. Sigmundu, trebao je samo jedan jedini pogled - niti reč, samo pogled! I sve bi shvatio, i sve nas poređao. Šeretski, sugestivno, iz zajebancije!Pa evo, uz osmeh…", napisao je Boban, a ceo tekst pročitajte na "Jutarnjem listu".Ćiro je rođen 1935. godine kao osmo i najmkađe dete Katarine i Mate Blaževića. Fudbal je igrao do 31. godine u švajcarskom Mutijeru kada je odlučio da postane trener.U Švajcarskoj je vodio Vevej i Sion, a onda je 1979. godine postao selektor ove države. Preuzeo je kasnije Rijeku koju je odveo do četvrtinala Kupa pobednika kupova gde je izgubio od Juventusa.Uspeo je 1982. godine da donese Dinamu iz Zagreba titulu prvaka Jugoslavije nakon 24 godine posta.“To je bilo nešto perfektno i bez konkurencije najveći uspeh moje karijere. Svaka čast bronzi u Francuskoj, ali meni je Dinamova 1982. godina kruna svega što sam napravio kao trener”, rekao je Blažević.Za sve ostale je uspeh karijere Ćira Blaževića bilo treće mesto na Svetskom prvenstvu 1998. godine u Francuskoj. Vodila je i u polufinalu Hrvatska sa 1:0, ali je onda Lilijan Tiram, defanzivac Francuske, postigao jedina dva gola u reprezentativnoj karijeri i odveo „trikolore“ u finale.Robert Prosinečki ga je direktno i indirektno pratio kroz čitavu karijeru. Pamtiće se kako je Ćiro jednom prilikom rekao da će pojesti svoju trenersku diplomu ako Prosinečki postane igrač. Godinama kasnije je rekao da je učinio to da bi ga motivisao da bude bolji.Šest godina je „trener svih trenera“ kako mu je bio nadimak vodio Hrvatsku i stigao je do 36 pobeda, 22 remija i 15 poraza.Poslednji trenerski posao imao je u Zadru 2014. godine.BONUS VIDEO Poseban performans za Sinišu Mihajlovića

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=posebanperformanszasiniumihajlovia-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5277623"]