Klub koji je nastao pre skoro stotinu godina, svoje najviše domete je imao pre dvadesetak.
Danas se cela Evropa divi jednom Aleksandru Mitroviću, a tek bi trebalo da to čini i sa Markom Milovanovićem. Dok je za prvog čula Evropa, za drugog dobro zna Srbija, a obojicu ih najbolje znaju Radinčani i Smederevci.
PROČITAJTE JOŠ
Obojica su iz grada prepoznatljivog po železari, a o ovom njemu se poslednjih godina piše uglavnom u kontekstu toga koliko su ljudima kuće crvene zbog smoga iz fabrike koju vode Kinezi.
Od dobrog fudbala, što bi se reklo – ni mukajet. A greota je, ovo je nekad bio fudbalski grad, a i dalje je očito rasadnik talenata. Nije nepoznato da je i Goran Bogdanović, popularni „Biciklica“ nekada sa mnogo uspeha igrao za Partizan.
Pre nego se okušao u Majorki, Espanjolu i Ekstremaduri, neke od prvih fudbalskih koraka napravio je baš u Smederevu.
U vreme kada je on polako išao ka zalasku karijere, klub iz njegovog grada je bio u „naponu snage“. Stigao je i Bogdanović da okusi taj period, pošto se povukao 2004. u vreme kad su se „oklopnici“ još držali.
Devedesetih su se popeli iz treće lige do elite i već u začetku te svoje epizode, 1998. godine, šokirali su Zvezdu na Marakani 1:0.
Tri godine kasnije Smederevci su već bili u Intertoto kupu, gde su razbili Dandi junajted 5:2, ali izgubili od nekad mnogo jačeg Minhena 1860.
Pamti ih i Markus Bent, koji je početkom dvehiljaditih igrao za Ipsvič taun, dok su Smederevci igrali protiv ovog kluba u Kupu UEFA i bili poraženi 0:1 upravo golom Benta.
Radek Bejbl i Slavija iz Praga su takođe ukrštali kopačke sa ekipom Sartida (1:2), a Smederevcima je najdraži trofej Kupa iz 2003. kada su pobedili Zvezdu sa 1:0.
Sudbina je htela da odlučujući gol za prvi trofej u istoriji Smedereva postigne Marko Pantelić, a nije se ni naslućivalo kakav će pad uslediti posle ovakvih visina.
Nakon toga je novac počeo da presušuje, a kola su „bez goriva“ krenulo nizbrdo da bi 2013. došlo neminovno – ispadanje iz elite.
Do 2017. su „oklopnici“ prošli novu promenu imena i postali su Semendrija nakon bankrota. Sličnu sudbinu je doživeo još jedan superligaš s početka druge decenije ovog veka – Mladi radnik.
Razlika je što požarevački klub nije ni video Evropu, a Superligu je okusio kao jutarnji espreso bez šećera – brzo i gorko.
Danas je Smederevo u Srpskoj ligi zapad. I tamo je tek šesti, a etiketiran je kao klub koji je nameštao utakmice i pitanje je hoće li se i kada vratiti na nekadašnje staze uspeha.
Budućnost iz Banatskog Dvora je takođe primer kluba koji je nekada bio znatno relevantniji nego što je danas. Od zanimljive ekipe koja je dogurala do Evrope, a igrala fudbalsku elitu početkom dvehiljaditih, spali su na opštinsku ligu Žitište-Nova Crnja.
Na nekadašnje uspehe podseća samo ime stadiona „Mirko Vučurević“, po čoveku koji je fudbalsku karijeru gradio u Švajcarskoj, a onda se zaposlio u fabrici satova „Nivada“.
Postao je vlasnik fabrike, a sredinom devedesetih je počeo da finansira Budućnost. Klub je brzo napredovao i u sezoni 2003/2004 je igrao u Prvoj ligi Srbije.
Kako je završio na 13. mestu ispao je iz najvišeg ranga, ali je u amanet ostalo finale Kupa sa Crvenom zvezdom 2004.
Nikola Žigić je već u prvom minutu dao gol koji će Zvezdi doneti „duplu krunu“, a Budućnost će ipak uspeti da se progura do Evrope.
Vojvođani su igrali sa Mariborom u drugom kolu kvalifikacija za Kup UEFA i posle 1:2 i 1:0 u sezoni 2004/2005 bili su eliminisani.
U najviši rang srpskog fudbala su se vratili još jednom, u sezoni 2005/2006 i već na polusezoni su zbog fuzije sa školom fudbala Proleter iz Zrenjanina.
Klub je nastavio da igra pod imenom FK Banat i sreća mu nije dugo potrajala. Budućnost je opet počela sa radom 2011. godine, ali ni blizu onog nivoa na kom je nekad bila.
Kuriozitet je da igra na stadionu kapaciteta 3.500 mesta, što je više od populacije Banatskog dvora.
Dejan Osmanović, Nikola Drinčić, Zoran Tošić i Nenad Kovačević su neka od imena koja su bila deo istorije Budućnosti.
Jedan od najtragičnijih primera klubova koji su „stradali“ je i OFK Beograd. Stari, beogradski klub koji je sačuvao naziv prestonice u svom imenu.
Omladinski stadion je danas ruina i to stanje traje već godinama. Jedni na Karaburmi za takvo stanje krive Zvezdana Terzića, drugi ukazuju na državu koja ih drži u pat poziciji jer neće da pomogne.
Dugovi su tu, stežu klub koji se hvali da je imao Slobodana Santrača, Mihajla Andrejevića, Blagoja Mošu Marjanovića, Aleksandra Tirnanića, Ivicu Beka, Franja Glazera, Iliju Petkovića, Josipa Skoblara, Petra Borotu, Božu Milenkovića i brojne druge.
PROČITAJTE JOŠ
To su sve ljudi koji su oblikovali, klesali istoriju OFK Beograda pod različitim imenima još od sastanka u kafani „Ženeva“ iz 1911. godine kada je rođen BSK.
Stotinu jedanaest godina kasnije, i dalje postoji klub koji je osvajao pehare u Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata, bio polufinalista Mitropa kupa pre nego su osnovani Zvezda i Partizan, pa onda i polufinalista Kupa pobednika kupova, četvrtfinalista Kupa UEFA i nizao druge uspehe tokom zlatnih sedamdesetih.
Nesrećne ratne okolnosti su onemogućile klub da se oproba u Kupu UEFA početkom devedesetih, da bi se 2003. beogradski klub, sada pod imenom OFK Beograd vratio u Evropu.
Igrao je godinu kasnije polufinale Intertoto kupa, 2006. je bio finalista Kupa Srbije nakon čega kreće da se osipa generacija u kojoj su bili i Branislav Ivanović i Aleksandar Kolarov.
Bili su tih godina tu i Duško Tošić, Đorđe Rakić, Andrija Kaluđerović, Slobodan Rajković, Ivan Stevanović, Dušan Petković Bojan Šaranov, Nenad Krstičić, Stefan Babović, Aleksandar Ignjovski, Miljan Mrdaković i brojna druga poznata fudbalska imena.
Kako su, gde i pod kojim uslovima neki od poznatih igrača OFK Beograda do kraja nije raščivijano na sudu, a klub za to vreme tavori na oblacima stare slave.
Iz Superlige je ispao pre sedam godina i danas je u Srpskoj ligi Beograd gde je treći iza Radničkog sa Novog Beograda i Zemuna.
Ako se izuzme osvajanje Kupa Beograda 2019, klub koji je nekada slovio za onaj koji afirmiše mlade igrače, može da se pohvali jedino omladinskim titulama iz 2008. i 2009. u poslednjih deceniju i po.
Jasno je da OFK Beograd ima istoriju na osnovu koje zaslužuje više nego što trenutno ima, ali je činjenica da nema svrhe žaliti za onim što se nema danas.
Fudbal ide dalje, a ovim klubovima ostaje da razvijaju decu, pa ako neka generacija pretekne i ostane tu malo duže, onda se možda desi neko čudo, a priča o ovim starim klubovima se ne svede samo na prošlo vreme.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare