U ligama gde su plate igrača do 60.000 dinara, a ostalo je "naknada za iskustvo", gde se hronično kasni sa plaćanjem igrača ili se oni reketiraju, ni korupcija sudija nije neočekivana pojava.
Poslednjih dana došli smo još jednom pod budno oko UEFA odakle su nam neki ljudi rekli „hej, nameštene su vam bile još neke utakmice“.
PROČITAJTE JOŠ:
Kao da je to ovde nešto novo. Međutim, ma koliko nameštanje u Srbiji bilo staro i poznato skoro kao i najstariji zanat na svetu, uvek bode oči bar onima koji su oštećeni.
Ostale uglavnom ne zanima, jer se publika, i dok je to mogla, nije bogzna kako skupljala ni na Marakani i stadionu Partizana da gleda neke Mačve, Surdulice i slične klubove, uz sve dužno poštovanje za mesta iz kojih dolaze.
UEFA vidi, kaže „namešteno“ i doviđenja, ko vas šiša. A mi u međuvremenu moramo da se češemo i razmišljamo ko nam igra i možda još važnije ko nam sudi.
I zašto je sve to tako nakaradno. Hajde što se namešta u profesionalnom sportu, ako se takvim može nazvati onaj u Prvoj ligi Srbije, ili Superligi, ali kad čujete da toga ima u nižim ligama ili onim gde igraju deca, to baš bude degutantno.
Evo poslednjih dana su u fokusu utakmice Mladost – Zlatibor, Mačva – Proleter, Novi Pazar – Proleter, Mladost – Radnički Niš, Rad – Vojvodina i Rad – Radnik.
Nazivi nekih klubova se ponavljaju po nekoliko puta, pogledate tabelu lige i vrlo brzo vam postane jasno zašto.
Dakle, odete u kladionicu, uplatite neki veliki iznos na pouzdanu kvotu, posle skupo plaćene dojave i dobijete dobru zaradu.
Lično znam za slučaj da je čovek plaćajući takve dojave dobijao lepe svote novca za klađenje na nameštenim mečevima i od toga je uredio svoj restoran 80 kilometara od Beograda.
Što su lige niže, to je lakše da takve nameštaljke prođu nezapaženo, a u zemlji gde tržišta praktično nema i većina klubova je na državnoj cucli, nema ni mnogo para.
Zato klubovi moraju da aminuju sve što kažu lokalni politički moćnici i da im se „onoliko“ zahvaljuju u svakom medijskom istupu dok čekaju svoj dinar iz budžeta, dok se igrači i sudije služe drugačijim sredstvima. I vlasnici klubova u kojima privatnici vode kolo.
Tako u jednom neformalnom razgovoru sa sudijom, koji je sudio lige ispod Prve i Superlige, saznate da arbitri za nameštanje dobijaju „sitne kolače“ i „torte“.
Većini je suđenje u tim rangovima sekundarna vikend aktivnost, dok puno radno vreme i hleb zarađuju na nekom drugom mestu.
Ono što se dobija regularno, zavisi od broja utakmica i obično nije više od nekoliko stotina evra – kao dopuna kućnom budžetu.
Stvari se, kaže ovaj arbitar, menjaju kada uplate sudijama idu mimo dozvoljenog, zakona i na ruke.
Taj šifrovani rečnik podrazumeva manje i veće svote novca koje sudije uzimaju da bi jednu ekipu „pomilovale“, a drugoj naškodile svojim odlukama.
Samo oni koji su se takvim stvarima odali znaju koliko su novca uzimali da bi nameštali i kako sve to nazivaju, ali okvirno, za „sitne kolače“ se smatraju sume do dve i po hiljade evra, a „torte“ su one oko pet i više hiljada evra.
Naravno, sve ovo treba uzeti sa dozom rezerve, jer, em šifara ima još, em to treba dokazati. Ali, čim se govori u šiframa, jasno je da je reč o nečemu što nije ni zakonito, ni etički. Rečju, bedno je.
Zato ne treba da nas čudi što je UEFA monitoring u Srbiji veoma rasprostranjena pojava, kao i nebriga za naša dešavanja i to što se recimo na utakmici Kabela i Metalca 2019. svira šest penala.
Evropljane ne zanima hoće li neka sportska institucija ovde reketirati igrače i tražiti im po 15.000 dinara da bi mogli da odu da igraju u inostranstvu.
Ne zanima ih ni to što će neki sudija prevideti gol-aut, drugi će svirati nepostojeći penal, a treći ofsajd.
Deo njih zato što je u strahu da ne izgubi posao, deo zato što su jednostavno bahati ili alavi.
Svi traže svoje „sitne kolače“ i „torte“ kako god ih oni zvali. I svi su saučesnici u kriminalu zbog kojih – ovoga mi krsta – treba istupiti i reći sve po redu i istini.
Jer ako se po nižim ligama utakmice prodaju za „slatkiše“, ko zna šta se dešava tamo gde para ima bar nešto više.
Igrači će, većina njih ostati u neznanju, ili će nemoćno odmahnuti rukom tokom utakmica, svesni da ih neko krade, jer znaju da tu ništa ne mogu da promene.
I želeće samo da što pre odu odavde, pod uslovom da, i kad ih zaobiđu potplaćene sudije, ne naiđu na one koji ih ucenjuju za minutažu, kako bi na miru mogli da zaigraju u drugoj ligi Austrije ili Poljske i budu skroz ok sa tim.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar