Legendarni Predrag Mijatović je u opširnom intervjuu španskom magazinu “Jot Down”, opisao karijeru, od početaka u Titogradu, preko Budućnosti, Partizana, pa sve do Reala, kasnije Fjorentine. Peđa je pričao i o dramatičnim momentima kroz koje je prolazio tokom NATO bombardovanja 1999, podršci za nezavisnost Crne Gore na referendumu 2006. godine.
Peđa Mijatović ušao je u legendu Real Madrida tačno 20. maja 1998. godine, kada je u finalu u Amsterdamu protiv Juventus u finalu Lige šampiona postigao odlučujući gol.
Pogodak koji je Madriđanima doneo titulu prvaka Evrope posle 32 godine. To je ono što svi koji vole i prate fudbal znaju, ali je novinare španskog magazina „Jot Down“ zanimalo kako je počela fudbalska karijera momka iz Crne Gore.
PROČITAJTE JOŠ
„Živeo sam sa ocem, majkom i dve sestre u Podgorici. Moj otac je morao da radi u Libiji nekoliko godina, da bi nam kupio kuću. Živeli smo veoma dobro, imao sam srećno detinjstvo. Fudbal sam kasno počeo da treniram. Više sam voleo da igram na turnirima s prijateljima, tako što bismo imali neke sitne opklade. Išao sam na treninge, odustajao, vraćao se. Kada sam imao 12 godina, trener je došao kod mog oca i rekao mu da ću da budem veliki igrač. Da imam izuzetan talenat. Zvučalao je kao bajka. Voleo sam fudbal, ali nisam želeo da budem fudbaler. Ipak, obećao sam ocu da ću da treniram, a kada u Crnoj Gori nešto obećaš ocu – ili održiš, ili si praktično mrtav za njega“, prisetio se Mijatović početka karijere.
Sa svega 16 godina Predrag Mijatović je priključen prvom timu OFK Titograda u drugoj ligi, a prelomni trenutak bio je poziv Budućnosti.
„Tada se moja budućnost promenila. Otišao sam na biciklu da potpišem ugovor. Kada sam se vratio kući, pričali smo o tome šta ću da studiram, a ja sam izvadio ugovor iz džepa. Otac nije znao. Poručio sam im da nema studiranja, da sam potpisao ugovor na četiri godine. Usledila je drama“.
Setio se Peđa poziva u omladinsku reprezentaciju SFR Jugoslavije, s kojom će postati prvak sveta u Čileu 1987. godine.
„Bio sam nov u toj grupi. Prvih nekoliko nedelja nisam imao bitnu ulogu, ali sam kasnije počeo da dajem golove i izborio se za mesto startera. Osvajanje titule prvaka sveta nas je sve lansiralo, tada je počelo moje prijateljstvo sa Šukerom i Bobanom. Bili smo heroji u zemlji“, kaže Mijatović.
Posle zlata u Čileu, otimali su se svi oko jugoslovenskih bisera, a Mijatović je završio u Partizanu. Pre toga je imao dogovor s Hajdukom iz Splita, ali…
„Platili su mi unapred, ali je novac uredno vraćen kada je došla ponuda Partizana. Istina je da sam kupio automobil, ali ne BMW, nego Reno Turbo. I imao sam udes. Znate, mladić, brza kola… Ja i moja porodica smo bili upozoreni od zvaničnika Partizana, koji je bio oficir u JNA, da će se nešto veliko dogoditi. Došao je u našu kuću i to nam saopštio, uz obrazloženje da o tome ne sme da priča. Mislio sam da hoće da me uplaši“, priseća se Mijatović.
Ipak, sve ono što se kasnije dogodilo u Jugoslaviji nije uticalo na njegov odnos sa Šukerom i Bobanom. Hrvatska je 1994. godine igrala u Valensiji, Peđinom gradu.
„Bili su tu Šuker, Boban, Prosinečki. Moji prijatelji, posetio sam ih. Bilo je u Beogradu neke priče kako sam mogao da pozdravim neprijatelje, ali to bih uvek uradio. To su moji prijatelji, nikada nisam ulazio u politiku, samo su me interesovali sport i prijateljstvo. Bio sam kritikovan, nazivan izdajnikom, ali me nije bilo briga“, rekao je legendarni napadač Reala.
Potom je dodatno objasnio čitavu tu priču oko toga da je izdajnik jer se pozdravio s Hrvatima.
„Zašto sportista mora da sledi strategiju političara? To sam mislio tada, mislim to i sada. Moj patriotizam se ogledao u tome da branim boje mog tima i da golovima donosim radost ljudima. Neki sportisti su palili zastave, govorili nešto, ja nikad. Niti ću.
U opširnom intervjuu za „Jot Down“, setio se Mijatović i bombardovanja Jugoslavije 1999. godine.
„Bio sam na pripremama nacionalnom tima. Morali smo da napustimo pripreme i da odemo iz zemlje, jer će biti bombardovanje. Otišao sam preko Budimpešte i na putu ka granici video kako padaju bombe. Bio je to šok. Nisam mogao da verujem. To me je potpuno raznelo. Vratio sam se u Španiju u toku je bilo prvenstvo, ali su moje misli bile u Jugoslaviji. Morao sam da igram, to je bio moj posao. Jednu utakmicu nisam bio u stanju da igram, Rekao sam treneru Tošaku da nisam spobosan, razumeo me je. Ali je kasnije rekao da sam odbio da uđem u igru“, objasnio je Mijatović.
Mnoge je začudilo kako je podržao nezavisnost Crne Gore na referendumu 2006. godine, kada je nekoliko godina pre toga bio ispred ambasade SAD u Madridu, gde je protestvovao ogrnut u zastavu Jugoslavije.
„Podržao sam predsednika Crne Gore, jer je on moj prijatelj. Znamo se 30 godina. To nisam uradio zbog politike, već zbog prijateljstva. Sada svaka zemlja ima svoj put i to je to“, rekao je Mijatović, koji je posle Reala igrao za Fjorentinu, a karijeru je završio u Levanteu.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
