Najveći uspeh i najveća tuga za Fudbalski klub Partizan. U jednom danu.
Pre 54 godine, 11. maja 1966. godine „crno-beli“ su ostali na korak od ostvarenja sna.
PROČITAJTE JOŠ
Brisel. Hejsel. Finale Kupa evropskih šampiona. Protivik – Real Madrid.
Vođstvo od 1:0… I poraz.
„Bio je to neverovatan pohod generacije ‘Partizanovih beba’. Redom su padali sledeći rivali – šampion Francuske Nant (2:0 u Beogradu, 2:2 u Nantu), šampion Nemačke Verder (3:0 u Beogradu, 0:1 u Bremenu), šampion Čehoslovačke Sparta (1:4 u Pragu, 5:0 u Beogradu), i u polufinalu šampion Engleske Mančester Junajted (2:0 u Beogradu, 0:1 u Mančesteru). Sve sami tadašnji fudbalski giganti, iz fudbalski najjačih evropskih zemalja“, navodi se u tekstu objavljenom na blogu „Crno-bela nostalgija„.
Činilo se da ništa ne može da zaustavi Partizan na putu ka tituli, tim pre što je rival bio Real, na papiru lakši rival od Intera koga je eliminisao u polufinalu.
Za Partizan su te noći igrali Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer.
Bilo je prisutno 46.745 gledalaca, sudio je Nemac Rudolf Krajtlajn, Partizan je poveo u 55. minutu golom Velibora Vasovića, Real je preokrenuo rezultat golovima Amansia u 70. i Serene u 76. minutu. I postao je prvak Evrope.
„Koji su bili razlozi da Partizan zastane na poslednjem stepeniku? Pre svega, to je apsolutna nedoraslost uprave FK Partizan kvalitetu sopstvene ekipe i tadašnjem finalu. Treba znati da je to bilo socijalističko vreme, da su u Partizanu na čelu kluba mahom bila vojna lica (iako je Partizan formalno još ranije prestao da bude vojni klub) koja su imala veoma kruta shvatanja fudbala i svega što fudbal prati. Partizanov tim je za tri svetlosne godine bio ispred kvaliteta ljudi koji su vodili klub!“
Autor bloga navodi da je tim Partizana bio sjajno selektiran, najpre u mlađim kategorijama od strane Florijana Matekala, a zatim kroz rad Stejapan Bobeka – za pet godina osvojila je četiti titule.
„Selekcija je bila takva da su igračima iz Partizanove škole (Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bajić, Vasović, Hasanagić, Kovačević) vremenom pridodati tada najbolji fudbaleri iz ostalih klubova – Pirmajer (FK Novi Sad), Rašović (podgorička Budućnost), Bečejac i Galić (obojica iz zrenjaninskog Proletera). Ta ekipa je bila svesna svoje moći, poigravala se sa rivalima u domaćoj ligi, ali nažalost, nije imala autoritet iznad sebe koji bi je spremio za najvažniji meč, onaj u Briselu.“
Trener Partizana Abdulah Gegić je nesumnjivo bio odličan stručnjak, ali…
„Ekipi Partizana je pre bio potreban odlučni vojskovođa koji će uvesti totalnu disciplinu pred finale. A discipline nije bilo ni u tragovima. Uprava kluba nije bila svesna veličine ekipe i značaja utakmice, i toga šta utakmica donosi. Po Partizanovom kampu su uoči finala vršljali menadžeri, obećavajući kule i gradove momcima koji su posle finala imali zakonsku mogućnost da sa 28 godina odu u inostranstvo. Svi su oni bili telom u Briselu, a duhom na nekom od inostranih stadiona gde su očekivali da nastave karijeru. U takvoj situaciji, može se zamisliti kolika je bila koncentracija pred utakmicu života…“
Autor ističe i situaciju koja bi zavredila nagradu za „fudbalski idiotizam veka“.
„Dan pre utakmice, rukovodstvo Partizana je dozvolilo fudbalerima da ceo dan provedu u šopingu sa svojim devojkama i suprugama! Pa probajte da zamislite momke koji u utorak troše snagu, energiju i noge po briselskim ulicama i robnim kućama a u sredu ih čeka utakmica karijere, za prvaka Evrope! Čak i u tim okolnostima, Partizan je stvarao šanse u finalu, šanse koje je bilo teže promašiti nego iskoristiti. Pa su “crno-beli” čak i poveli, ali radost je trajala samo petnaest minuta. Najpre je Amansio „lomio“ Vasovića na nekih dvadeset metara od gola, a Vasović nije našao za shodno da ga faulira. Pravdao se kasnije Vasović svojim džentlmenskim pogledom na fudbal. Prilično neuverljivo, s obzirom na to da Vasović nikada nije važio za „bubicu“ na terenu, već je pored ogromnog kvaliteta koji je imao, umeo da bude i prgav i da pređe granice fer-pleja. Nešto kasnije Serena je iz daljine savladao Šoškića i to je bilo konačnih 2-1 za Real“.
Hejsel
11.5.1966.
Real Madrid 2-1 Partizan
Falilo je malo…⚫⚪ pic.twitter.com/i0XWrsl7Vj— Četvrti Oktobar (@CetvrtiOktobar) May 10, 2020
Velibor Vasović, koji je postigao jedini gol za Partizan u finalu, od potencijalnog junaka došao je do zvanja tragičara utakmice, ali realnije je reći da su tragičari bili svi ti momci koji su to veče poraženi na Hejselu.
„Naravno, zašto Partizan te noći nije postao šampion Evrope najmanja je krivica na fudbalerima. Oni ostaju zapisani kao najuspešnija Partizanova generacija i njihovo mesto na tom tronu niko ne može da dovede u pitanje. Najveći krivac za briselski poraz je nesposobna uprava kluba, koja je u svom posedu imala pravo fudbalsko blago ali nije imala pojma šta s njim da radi. Koliko god bilo prestrogo, možda je prava ocena nesrazmere Partizanove ekipe i Partizanove uprave iz 1966. sadržana u čuvenoj latinskoj izreci Margaritas ante porcos – ne bacajte bisere pred svinje. To briselsko finale kao da je istorija FK Partizan u malom – istorija sjajnih igrača i neretko sjajnih ekipa, ali i istorija nesposobnih uprava. Ta briselska kob kao da je pratila naš klub tokom čitave istorije. Da su čelnici Partizana te godine bili bar približno na nivou ekipe, Partizan bi postao prvak Evrope. I ne samo to, Partizan bi možda taj uspeh ponovio. Partizan bi verovatno učvrstio svoju dominaciju u domaćem fudbalu. Zadobio bi medijsku naklonost i znao bi kako dalje da je koristi. Stekao bi Partizan još više navijača, iako je ta generacija najzaslužnija što Partizan danas ima ogromnu navijačku armiju“, navodi se u tekstu.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare