Fudbalska igra je surova, pamti i pobednike i gubitnike, stavlja pečate na imena i karijere koji traju čitavog života.
Prečka Predraga Mijatovića, šuplje ruke Lorisa Karijusa, klizanje Džona Terija, zapravo, manje-više sve što je u vezi sa Džonom Terijem…
Svi ti događaji sa velikim emotivnim nabojem bacaju u senku pojedine igrače koji čine fudbalsku igru onom što ona zaista jeste – partija nadmudrivanja, upotrebe svojih vrlina i pronalaženja mana protivnika.
PROČITAJTE JOŠ
Jedan od takvih je deset godina „orao“ terene u Premijer ligi, poslednje tri je stanovnik italijanske prestonice i prvi put je u prilici da postane šampion jednog nacionalnog prvenstva.
Lukaš Leiva.
Sa visinom od 179 centimetara, bez izraženo definisanih pojedinačnih kvaliteta, Brazilac je napravio karijeru kakvom bi se pohvalili i mnoge njegove kolege zvučnijih imena i talentovanijih nogu.
Uvreženo je mišljenje da je Premijer liga fizički najzahtevnije takmičenje od svih elitnih prvenstava u Evropi, a svima su poznate face poput Roja Kina, Patrika Vijere, Kloda Makelelea…
Momak rođen u brazilskom gradu Durados je uspeo ono što nijedno od „zvučnih“ imena nije – u pet sezona, od 2010. do 2016. godine je bio igrač sa najviše uspešnih klizećih startova u Premijer ligi.
U istoriji tog takmičenja ispred njega je samo Garet Beri sa ukupno 1.028 uklizavanja, ali za dramatično veći broj mečeva.
Legendarni fudbaler Aston Vile je u Premijer ligi nastupio na 653 utakmice, dok je Leiva do broja od 978 uklizavanja stigao učešćem na 247 elitnog ostrvskog takmičenja, u roku od deset godina.
„To je čovek o kome nećete čuti nijednu lošu reč, a ukoliko oslušnete koliko su navijači Liverpula bili besni zbog njegovog odlaska, znaćete koliko je bio važan“, jedan od od komentara objavljen na specijalizovanom portalu „Planet football“.
Koliko su navijači Liverpula bili impresionirani srčanošću Brazilca govori i činjenica da je 2011. godine proglašen za najboljeg igrača sezone, osvojivši 40 odsto glasova, ispred Dirka Kujta.
„To pokazuje koliko navijači cene moj rad. Sve će ostati isto, uvek ću davati sto odsto svojih mogućnosti, na svakom meču“, naveo je Leiva.
Deset godina na jednom radnom mestu – više nego dovoljno, pa je Leiva odlučio za promenu, reklo bi se korak unazad, ali stvari nisu onakve kako izgledaju na prvi pogled.
Činilo se da je na terenu čitavu večnost, ali je Leiva u Lacio stigao kao 30-godišnjak sa ogromnim iskustvom i veteranskim stavom, idealnim za funkciju „razrednog“ na terenu.
Sa znanjem da uz sebe imaju igrača takvih karakteristika, Sergej Miliković-Savić i Luis Alberto mogu komotno da se prepuste kreiranju igre Lacija na sredini terena. Igre koja je rezultirala sa 60 golova na 26 mečeva i druga je najefikasnija, posle spektakularne Atalante.
Takođe, sasvim je jasno da najbolja odbrana u ligi sa primljena samo 23 gola na 26 mečeva ne bi mogla da se pohvali tim epitetom da ispred sebe nema fudbalera koji uspe da preseče ili oduzme kombinovano gotovo pet lopti po meču.
To je potencijalno pet presečenih udaraca na gol i gotovo pola posla manje za golmana Tomasa Strakošu, koji prosečno po meču mora da reaguje nešto više od tri puta.
Takvi statistički parametri su dovoljno obrazloženje za nestvarnu sezonu Lacija, koja je nasilno prekinuta epidemijom koronavirusa.
Šteta… I za Lacio, ali pre svih za Leivu, koji se našao na solidnom putu da osvoji prvu titulu šampiona nacionalnog prvenstva u karijeri.
Ipak, jedno je sigurno, trener Simone Inzagi i predsednik Klaudio Lotito dobro znaju šta dobijaju od 33-godišnjeg Brazilca i neće ga se tako lako odreći. A ni navijačima se drugačiji scenario neće dopasti, pošto su da dve godine zaredom birali za najboljeg igrača tima.
Jer, on se ne čuje, a radi, radi mnogo i na visokom nivou – već 14. sezonu u Evropi.
Pratite nas i na društvenim mrežama: