Legenda je stvorila legendu.
Lav je životinja koja je uvek bila sinonim za hrabrost i sa kojom smo poredili one neustrašive borce među nama koji se ničega nisu plašili. Siniša Mihajlović je bio jedan od takvih ljudi, osoba koja je uvek gurala napred bez straha i bil spremna da uradi ono što niko drugi nije smeo.
Kao igrač je svojom ubitačnom levicom lansirao bombe o kojima će gneracije pričati i koje će golmanima koji su imali priliku da budu statisti među stativama prolaziti pred očima i u trenutku smrti.
PROČITAJTE JOŠ
Tu hrabrost i eksplozivnost, Siniša je pokazivao i kao trener. Nije se libio da rizikuje, makar na kraju i pogrešio, a ni bombe u vidu izbora igrača i želje da u vatru baci golobrade momke nisu mu bile strane.
Siniša kao selektor Srbije neće biti upamćen po velikom rezultatu, ali je u amanet reprezentaciji ostavio momka koji će u njoj ispisati istoriju.
Mihajlović je preuzeo reprezentaciju Srbije 2012. godine posle još jednog neuspeha da se plasiramo na Evropsko prvenstvo i započeo „operaciju Brazil“ u kojoj je trebalo da našu selekciju odvede na Mundijal u zemlju najuspešnije selekcije u istoriji fudbala.
Sudbina je htela da u grupi zaigra sa moćnom Belgijom i Hrvatskom, zemljom u kojoj mu je ostao porodični dom nakon krvavih ratova devedesetih i raspada Jugoslavije.
Srbija je na kraju ostala kratka, ali je u tom periodu dobila svog najboljeg napadača u istoriji, a Miha je počeo da stvara kult reprezentacije. Kao velikom patrioti, smetalo mu je što igrači ne pevaju himnu, pa je jedan od uslova da budeš na terenu bio da iz sveg glasa pevaš „Bože pravde“ pred početak meča. Iako osuđivan zbog takvog poteza, Siniša je uspeo da postavi temelje koji su u godinama koje su slediliebili ključni da svi žele da nose grb Srbije na grudima.
Siniša je osim toga, postavio i temelje za budućnost i Srbiji podario čoveka koji će kasnije obarati rekorde i doneti mnogo radosti.
Iako nismo blistali u tom kvalifikacionom ciklusu, a ni sam Miha nije uvek vukao prave poteze kao u meču oprotiv Hrvatske u Zagrebu kada je pomalo čudnom postavom kumovao porazu u jednom od ključnih mečeva, nije se plašio da prizna grešku i napravi promene koje su nas zamalo odvele u Brazil.
Aleksandar Mitrović, golobradi momak i evropski šampion sa Srbijom u mladoj reprezentaciji, debitovao je 7. jula 2013 u utakmici protiv Belgije u kojoj je Srbija hvatala jedan od poslednjih vozova za Brazil, ali je meč ostao u senci tesnog poraza od 2:1, a poslednja šansa za priključak trebalo je da bude spektakl u Beogradu protiv Hrvatske.
Tog 6. septembra je Srbija pred krcatom Marakanom i 4.000 policajaca koji su obezbeđivali događaj tražila šansu za iskupljenje i priliku da sačuva nadu pobedom nad Hrvatskom. Iako je ona bila minimalna, jer je rival imao devet bodoa prednosti na tri kola do kraja, bilo je to i pitanje ponosa, a kako će se kasnije ispostaviti i ključan trenutak kvalifikacija.
U prvom poluvremenu i pored inicijative Srbije nije bilo golova, pa je publika na „Marakani“ očekivala da početkom drugog igrači Srbije nastave da napadaju. Umesto velike radosti, usledio je hladaS tuš. Dario srna je pronašao zvezdu Bajerna Marija Mandžukia koji je rutinski savladao Vladimira Stojkovića za potpuni muk na stadionu.
Tada je Mihajlović odlučio da krene na sve ili ništa. Uveo je Dušana Tadića koji je je pod njegovom palicom polako postajao bitan faktor u reprezentaciji koju će kasnije predvoditi kao kapiten i Miralema Sulejmanija koji će postati akter jednog od najprljavijih poteza u istoriji fudbala.
Izmena je dala pravi rezultat samo par minuta kasnije. Sulejmani je fenomenalno centrirao, a Aleksandar Mitrović zaplovio kroz vazduh i prvim golom u dresu reprezentacije zakucao loptu u Pletikosinu mrežu za poravnanje rezultata.
Eksplodirao je sadion u vulkan strasti i emocija, a verovatno niko u tom trenutku nije mogao da pretpostavi u šta će se kasnije pretvoriti reprezentativna karijera Aleksandra Mitrovića.
Ispustio je Mitrović urlik i potrčao kao nekad Siniša, sa loptom u rukama i podignutim pesnicama tražeći od igrača i navijača da krenu u poslednji juriš
Popularni Mitrogol je tokom godina nastavio da teroriše golmane i u tom nizu uspeo da ispiše istoriju. Srušio je rekord Stjepana Bobeka kako najboljeg strelca u istroiji reprezentacije od 38 golova i podigao lestvicu do brojke od 52 koliko trenutno ima na svom kontu.
Pamtiće se njegov gol Portugalu u 90. minutu poslednjeg meča kvalifikacija kada je Srbiju odveo na Mundijal u Katar u kojem je uprkos povredi uspeo da dva puta bude strelac.
Te beogradske noći nažalost nije uspeo da postane heroj.
Nakon njegovog gola se probudila Marakana i činilo se da Srbija na krilima navijača može do pobede. Umesto toga, veliki hendikep za naš tim. Nemanja Matić je dobio drugi žuti karton i morao je napolje.
Međutim, domaća selekcija nije dugo bila brojčano slabija. Hrvatska je napala svim snagama, imala je u jednom trenutku korner nakon koga se lopta odbila i Sulejmani je krenuo sam u brzu kontru. Natrčavao je Josip „Džo“ Šimunić bočno, ali Miralem je bio brži, gurnuo je loptu i trebalo je samo da pretrči Šimunića i izbio bi sam ispred Pletikose.
Tada je usledio skandalozan potez kontroverznog hrvatskog defanzivca čiju su karijeru obeležile i skandali sa ustaškim pozdravima i simpatije za zločinačku NDH.
Usledio jenneverovatan prekršaj i po mnogima „divljački“ start Šimunića blizu centra, koji samo pukom srećom nije ozbiljnije povredio igrača Srbije, iako je tako delovalo. Odmah su krenule da „sevaju varnice“, pritrčali su igrači obe ekipe, počelo je koškanje i pune ruke posla oko smirivanja situacije imao nemački sudija Feliks Brih, koji je pokazao čak osam žutih i dva crvena kartona te večeri. Sulejmani je, pošto selektor Siniša Mihajlović više nije imao pravo zamene, ostao u igri, ali nije mogao mnogo da trči, pa se ubrzo i našao van terena.
Hrvatski štoper tako je sprečio da srpski napadač izađe sam ispred Pletikose i dobio direktan crveni karton, pa su brojčane snage bile izjednačene, kao i rezultat na kraju, što je značilo da se Srbija i definitivno oprostila od puta u Brazil. Hrvatska je preostala dva meča izgubila od Belgije i Škotske, Srbija je pobedila Vels i Makedoniju, ali je ostala razlika od tri boda u korist „Kockastih“.
Kasnije se ispostavilo da je ovaj Šimunićev start bio ključan u kvalifikacijama za Hrvate, jer da je Sulejmani postigao taj gol u baraž bi išla Srbija, pod uslovom da bi rezultati do kraja ostali isti. Srbija bi završila ispred Hrvatske zbog bolje gol razlike, mada ruku na srce, pitanje je i kako bi Hrvati igrali poslednja dva meča da im je gorelo pod nogama.
Srbija se te noći oprostila od snova za Brazil, ali je pozdravila početak serije golova najboljeg napadača u njenoj istoriji.
Moglo je sve da bude i drugačije da Miha nije imao haborsti da u jednom takvom meču u vatru baci mladića od 19 godina. Sigurno je Miha u „Mitrogolu“ video tog mladog lava kakav je on bio u njegovim godinama, neustrašivog mladića koji igra protiv svih šansi.
Srbija je u tim kvalifikacijama dobila i početak plodonosnog partnerstva Mitrovića i Tadića koje nas je toliko puta nateralo da skačemo u transu i radujemo se golovima.
„Legende ne umiru“, bila je poruka Mitrovića nakon Sinišine smrti.
Kada se govori o Siniši, to nikako ne može da bude otrcana fraza.
Kako je to na jednom transparentu napisano – „Mihajlović u sredinu, Mihajlović u večnost“.
I zato Miho, pored svega, hvala ti i za Mitrogola i stvaranje legende zbog koje su mnogi klinci počeli da treniraju fudbal.
BONUS VIDEO Navijači Lacija bakljadom ispratili Sinišu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar