Završena je još jedna sezona u Ligi šampiona u kojoj je Čelsi na kraju postao prvak Evrope pobedivši u finalu Mančester siti.
PROČITAJTE JOŠ
Briljantna partija londonskih „plavaca“ protiv Gvardiolinog Sitija, bila je pedmet brojnih hvalospeva, ali kada se slavlje stišalo i utisci slegli, ponovo je u prvi plan upala u oči činjenica da klubovi upogonjeni parama arapskih šeika, nisu uspeli da dođu do toliko željenog pehara.
Mančester siti i francuski PSŽ već godinama troše ogromne pare u pokušaju da pokore Evropu, ali arapski petrodolari, za sada nisu uspeli da „kupe“ trofej.
Zapravo, Čelsi je sa te strane zanimljiva priča koja je možda i najbolji dokaz, da je nemoguće sve uraditi novcem.
Iza londonskog kluba stoji ruski naftni kapital, a Romanu Abramoviču se bliži skoro dve decenije na čelu kluba.
Njegova ulaganja su donela instant dominaciju u Engleskoj, ali je Evropa dugo izmicala. Kada su već mislili da od toga nema ništa, Čelsi je iznenada kao već otpisan sa Di Mateom kao trenerom uspeo da se popne na krov Evrope.
Ogromnu sličnost sa prvom titulom, imala je i druga. Čelsi se našao na prekretnici, izostali su očekivani rezultati, a ceh je platio Lampard koji je mesto prepustio Tuhelu, a ovaj kao čarobnim štapićem raštimovani orkestar pretvorio u mašinu koja gazi sve pred sobom.
Jedina razlika između dva trofeja, što je Tuhel neuporedivo bolji trener od Di Matea, i u trofeju koji je on osvojio se u ogromnoj meri vidi njegov pečat, a mnogo manje slučajnost koja je obeležila uspeh Italijana.
Čelsijeva priča je zapravo pokazatelj da je u fudbalu potrebno mnogo više od pukog trošenja novca, da bi se došlo do uspeha u Evropi. Ponekad ni kada sve uradite kako treba, to vam ne garantuje trofej, ako nema i malo sreće.
Kada govorimo o dva arapska projekta, u Siti i PSŽ su upumpane ogromne pare, što ih je lansiralo u sam vrh evropskog fudbala, osvojeni su silni trofeji na domaćem nivou, a brojne svetske zvezde se sve češće odlučuju da igraju u nekom od dva kluba.
Ne treba zaboraviti ni najbolje trenere sveta.
Ipak, specifičnost Lige šampiona koja se u svojoj prvoj fazi igra po ligaškom sistemu, da bi se posle prešlo na eliminacioni kup sistem, nudi malo prava na grešku kada se igraju odlučujući mečevi.
Mnogi su skloni da to pripišu veličini i istoriji kluba i oreolom šampiona koji i PSŽ i Siti pokušavaju da dosegnu.
Iako prilično pojednostavljen, taj narativ zapravo nije potpuno pogrešan.
Šampionski mentalitet koji ponekad dolazi sa dresom i grbom koji igrač nosi, naspram prišivenog luzerskog mentaliteta koje neki klubovi, ili kao u slučaju Sitiji neki treneri poput Gvardiole imaju, stavlja dodatan balast i stvara pritisak, koji novac ne može da izbriše.
Taj ogroman novac samo dodatno pojačava i naglašava neuspeh.
U Mančester sitiju je od 2008. godine kada ga je preuzela Abu Dabi grupa iz Katara, odnos uloženog novca na kupovinu igrača i zarada od prodaje takva da je Siti u „minusu“ od skoro milijardu i 400 miliona evra.
Dakle, prosek je veći od 100 miliona evra po sezoni kolika je razlika između rashoda i prihoda. Siti je za to vreme osvojio pet šampionskih titula, dva FA Kupa, šest Liga Kupova i tri Komjuniti Šilda.
Sa druge strane, tek ove godine su uspeli da stignu do finala Lige šampiona, a često je i polufinale predstavljalo nedostižan cilj. Od dolaska Pepa Gvardiole, Siti se definitivno etablirao u samom vrhu svetskog fudbala, a u Engleskoj su postavili brojne rekorde.
Ipak, za potpuno priznanje im treba titula Evropskog prvaka. Ona je potrebna i Gvardioli, da skine etiketu trenera kojem je to uspelo samo zahvaljujući Mesiju.
Kada je u pitanju PSŽ, tu je situacija još gora. Iako je klub u poslednje dve sezone značajno smanjio količinu novca koju troši na igrače, skoro milijardu evra potrošenih od kako je klub preuzela Katar Sport investiciona grupa, donela je sedam titula i po šest Kupova Francuske i Liga Kupova.
PSŽ je osim titule u Ligi šampiona, ove sezone ostao i bez titule prvaka Francuske koju im je preoteo Lil, a gubitak trofeja koji ionako u kontekstu razlike koju im novac donosi u odnosu na ostatak lige, nema toliku težinu, samo je bio novi šamar u lice.
Iako u Pariz godinama stižu neka od najevćih imena svetskog fudbala, finale Lige šampiona iz prošle sezone, bio je njihov maksimum, a domaća dominacija im ne može kao Sitiju, doneti nekakvo priznanje, jer francuska liga za razliku od Premijer lige ne nudi nikakvu kompetitivnost.
Na kraju dana, ni Siti ni PSŽ nemaju trofej u Ligi šampiona, a ogroman novac do sada nije bio dovoljan.
Mnogi se zato sete stihova pokojnog Đoleta Balaševiča, „Džaba vam novci moji sinovci“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar