Pobeda srpske reprezentacije nad Portugalijom obradovala je celu Srbiju, ali se uspehu Orlova najviše obradovala selektorova majka Desanka Stojković.
PROČITAJTE JOŠ
Ona veruje da će njen Piksi odvesti tim do velikh podviga i u Kataru, a u njen dom u niškom selu Pasi Poljana stižu čestitke sa svih strana zbog meteorskog uspeha srpskih fudbaleta koje predvodi njen sin.
Priznaje da je fudbalski duel pogledala tek sutradan, jer direktan prenos nije mogla da prati zbog straha, treme i velikog uzbuđenja.
„Zoran, sin mog devera je je telefonski izveštavao o svemu što se dešava. Mnogo se iznervirao kada smo primili gol, ja kažem: Pa dobro, nije još kraj. Posle sam snimke gledala, celo jutro nisam ništa radila, legnem, ustanem, vidim kako se narod raduje pa mi srce puno“, kaže za Nova.rs majka legendarnog fudbalera.
Ističe da je to što je njen sin živeo po čitavom svetu vođen karijerom, nije ga udaljilo od porodice, te da je nakon utakmice pozvao telefonom.
„Mnogo je bio srećan, veruje u sebe i u svoj tim. Pitao me je kako sam i šta radim. Kažem: Sine, samo menjam kanale i gledam kako Srbija slavi. Beograd se zapalio, baklje, gore, zastave se viju. Odgovorio mi je: Mogu da zamislim, majko! Toliko se ponosim njime, znam da nisam nešto posebno, ima toliko majki fudbalera, ali moj sin je zaista prvo izuzetan čovek, pa onda sportista. Takav je bio od detinjstva, rođeni pobednik… Uzimao je bicikl, nismo ni znali gde ide, otac ga je pratio i saznao da ide u Radnički da trenira. Posle smo imali „fiću“, još je mlad bio, ni dozvolu nije imao, pa bi se njime odvezao do kraja sela, a onda produžio pešice. Dok mu se društvo provodilo, on je naporno trenirao, očekivali smo da će biti uspešan, verovali smo u njega jer se čvrsto držao onog što je zacrtao. Uvek je bio dobro dete, celu platu koju bi dobio u Radničkom donosio bi kući, rekao bi: Evo, majko! Uzimao je samo koliko mu treba, nikad sav novac nije nosio sa sobom. Učinio nas je zaista ponosnim i srećnim roditeljima, posebno mene kao majku, ali mi je deo srca otkinuo jer je daleko od nas. Sada je lakše otkako je u Beogradu, ali dok je bio u Japanu i Kini, dolazio je jednom godišnje. Deca mu nisu izlazila iz aviona i sada kad pogledam u nebo, rasplačem se, život im je prošao tako, leteli su tamo – amo. Međutim, omogućio nam je da i mi vidimo svet. U Japan nisam mogla da idem, ni u Kinu, a u Veroni sam bila jedno tri meseca, išli smo na Azurnu obalu, to su mi najlepše uspomene koje imam zahvaljujući Draganu.“
Komentarišući plasman Srbije na Svetsko prvenstvo u Kataru, Desanka kaže da je ubeđena da će naš tim predvođen njenim sinom, daleko doterati.
„Uvek sam imala neki predosećaj, kako će se utakmica okončati. I sada verujem da će mnoge tamo pobediti, žao mi je što mi godine ne dozvoljavaju da odem tamo da ga bodrim. Verujem u njega jer ga dobro poznajem, on je za fudbal zagrižen, za to on živi. Kada je počinjao, molila sam ga da ostane tu u Radničkom da nas ne ostavlja. On je uvek govorio da mora dalje, da može više. Sve je to lepo, radujem se njegovim uspesima a tugujem što mi je daleko, teško je to podneti. Ali, to je on, nezaustavljiv u onome što nameri, u tome je njegova snaga“, opisuje svog sina ponosna žena.
Kaže da je njegova najveća vrlina što ga slava nije promenila jer voli da dođe u rodno selo.
„Ne propusti da ode do seoske prodavnice i da časti komšije. Uvek kupi gajbe piva, sokova, njegov dolazak je praznik za Pasi Poljanu. Ne ostane često, ali svako mu se raduje. Nikad nije propustio da pomogne svakome ko je trebalo, posebno svojim školskim drugovima uvek bi gurnuo ponešto u džep. Zato je voljen oduvek bio, i zato se svi njime ponosimo“, zaključuje Desanka.
Piksi kao kapiten Jugoslavije
U društvu Platinija
Tata Dobrivoje je dokumentovao sve uspomene
BONUS VIDEO Piksi: Srbija ima pravo da slavi
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare