Dvadeset treći maj 2007. godine, 191 centimetar visokog momka prolazi jeza i obliva znoj dok se savija da veže pertle pred najteži trenutak u životu.
Pored njega stoji Stiven Džerard koji priča nešto sa Džejmijem Karagerom i ništa ih ne čuje.
Čuje samo huk sa tribina stadiona u Atini i pita se kakav li ga pakao čeka kad izađe iz tunela na teren.
Poželeo je da je tog jutra ostao u sobi, umotan u neki čaršav ili ćebe: „Ma šta mi bre treba sve ovo?!“.
Ali eto ga tu, stoji rame uz rame sa Karagerom, Riseom, Maskeranom, Ćabi Alonsom, Zendenom, Penantom, Finanom i Kujtom.
PROČITAJTE JOŠ
Protiv sebe ima „zveri“. Filipa Inzagija bi pre pratio u redu na kasi za „crni petak“, nego te večeri na Olimpijskom stadionu.
Rikardo Kaka je u formi života i ne tako davno je isponižavao igrače Junajteda kao da igraju za lokalnu Mladost iz Bačkog Jarka.
Andrea Pirlo zna gde će lopta da poleti kroz odbranu i pre nego je Nostradamus predvidi, Klarens Sedorf je jak kao bik, Nesta i Maldini čiste rivale kao ulaz ispred pošte, a Dida pokupi šta ostane.
U tim trenucima stvarno nije bilo lako igrati protiv Milana. Četrdeset četvrti minut. Pirlo šalje loptu sa dvadesetak metara, a ti, dečko imaš samo jedan zadatak – isprati tog Inzagija.
Čestitam, pao si! Englezi bi rekli: „You had one job, God dammit!“, uz salvu uvreda. Rafa Benitez je mogao samo da se uhvati za glavu.
U trenutku kad se od Inzagija lopta odbila u mrežu Liverpula kao od flipera, Danijel Ager je mogao samo da gleda kao tele i pomisli: „Us*** sam najvažniji trenutak u karijeri“.
Sudbina je htela tako da se Pirlova lopta odbije od Inzagija i završi u mreži Liverpula za 1:0 u finalu Lige šampiona.
I dok Filipo onako neviđeno iritantno i manično trči i maše rukama sa pogledom i osmehom psihopate na licu, Ager koji je bio pored njega neprestano je ponavljao – s***e, s***e…
Nije ni slutio da će upravo od fekalija godinama kasnije napraviti biznis od kog će lagodno i lepo živeti.
Ako svi mi živimo u trenutku, to mu je bio najgori trenutak u životu. Slaba je uteha što se našao na pravom mestu da kasnije asistira Kujtu za gol, „redsi“ su izgubili 2:1 a fudbal mu je bio sve.
Ager nije bio tu kada je Liverpul, dve godine ranije, u finalu protiv Milana okrenuo od 0:3 do 3:3 i pobede na penale, pa nije osetio onaj krešendo kog bi mogao da se seti i uteši ga te 2007.
Stigao je na Enfild 2006. godine i osam godina proveo na njemu. Osam bolnih godina koje su ga oblikovale i kao fudbalera i kao čoveka koji je pronašao svoj život van fudbala.
Zvuči neobično da je štoper koji je igrao na vrhunskom nivou uspeo da se snađe na više različitih polja – od tetoviranja ljudi, pa do vođenja barova i bavljenja poslom čišćenja toaleta.
Onaj uobičajen pravac je - završiš karijeru, "iskuliraš" malo i onda trenerska licenca, pa povratak u fudbal u drugoj ulozi.
Maaaaa jok! Ager je u naponu snage, sa 29 godina odlučio da ode iz Liverpula u Brondbi i da tamo odigra još dve sezone do 2016. kada je rekao "kraj".
Muka mu je bila i od Brendana Rodžersa i od ispadanja iz prvog plana za mesto štopera i od činjenice da je Džerard "prodao" ttiulu Mančester sitiju onim kiksom protiv Čelsija.
Finale protiv Milana bilo je samo uvod u osam godina lutanja Liverpula, što je sve iz prve ruke ispratio i Danac. I odlučio je da se bar malo distancira od najvažnije sporedne stvari na svetu.
Mogao je da ode u Barselonu 2012. godine, odmah je odbacio Siti jer je rekao da neće da igra za Liverpulovog rivala i dobio je garancije od Rodžersa da je u njegovim planovima.
Kako Rodžers to nije pokazivao u praksi, Ager se razočarao i ubrzao svoj kraj karijere.
"Ne znam, možda zato što sam jak i direktan karakter. Svi ostali igrači u tom timu koji su imali jak glas i govorili šta misle, svi su ili te sezone, ili neposredno pre ili kasnije otišli - Pepe Reina, Dirk Kujt, Glen Džonson, Džerard, Karager i ja", ispričao je Ager nedavno.
Otišao je sa suprugom Sofi u luksuznu vilu podno planine kod Ronde i blizu Marbelje u Španiji. Povukao se iz javnosti.
Tek kasnije je osetio nostalgiju i u trenutku kad se povlačio, trenerski posao ga nije privlačio. Štaviše, bio je siguran da se time neće baviti i - prevario se.
Još 2013. je sa bratom Markom pokrenuo "KloAgger" i posao čišćenja kanalizacije, pa nije besposlen u proteklih pet godina.
Sa novcem koji je zaradio tokom godina u Liverpulu, mogao je da uloži i više od oko 550 hiljada evra u posao, o čemu je govorio i Rune Razmusen, čovek koji je zadužen da nadgleda ovu operaciju.
"Danijel je mogao da izabere da novac drži u inostranstvu gde su porezi niži, ali je odlučio da investira u Danskoj i stvori tu radna mesta. Investirano je oko četiri miliona kruna i nadam se da će ova kompanija za čišćenje kanalizacije biti jedna od najboljih u industriji", rekao je Razmusen.
Ispostavilo se dobrim izborom. Samo tokom obračuna 2018/2019 firma je prihodovala oko dva miliona evra. Dakle, Ager je učetvorostručio novac koji je uložio.
On je prošle godine objavio fotku iz jednog od kamiona firme i društvene mreže je iskoristio da ponudi posao zainteresovanima sa sve kontaktom.
Nije mu bilo dovoljno. Ne novca, već zanimacije, pa je odlučio da se pozabavi i tetovažama.
Postao je licencirani tatu majstor, a ima i "Tattoodo", društvenu platformu, koju na Instagramu ima skoro četiri miliona pratilaca.
Tu majstori i umetnici crpe ideje za svoje tetovaže, ima ih koliko duša ište.
Na svojim objavama dobijaju na desetine hiljada lajkova, jer mnogi radovi stvarno izgledaju vrhunski.
Danijel ima i dva bara u Kopenhagenu, "Center Pubben" i "Rottehullet", ali i investicionu firmu, pa su mu to bile preokupacije uz već pobrojane.
Stoga ne čudi što je pet godina bio van fudbalskih voda, mada nije mogao potpuno da fudbal izbaci iz vena. Shvatio je da mu i pored svega fali lopta.
Letos je postao trener HB Kegea u drugoj ligi Danske i njegov tim je trenutno sedmi na tabeli, a priča se da će se vratiti i kao igrač.
"Kad sam govorio da se neću više vraćati u fudbal bio sam sto posto siguran u to. Šta se promenilo? Shvatio sam da sam prerano prestao da igram. Imao sam još mnogo šta da pružim na terenu", kazao je Ager za Atletik.
"Iako imam mnogo firmi i poslovi u njima idu dobro, nijedna mi do kraja nije pružila ono što mi je dao fudbal. Imao sam taj osećaj praznine. Mnogo bivših igrača kaže da im fali svlačionica, ali meni to ne nedostaje. Meni fali osećaj pobede, kad si na terenu i praviš razliku. Taj osećaj dolazi iz pobeda i ne može ništa drugo da ga zameni. Ne govorim nužno o trofejima, već o pokušaju da pobediš u svakoj utakmici", dodao je.
Pet godina je prošlo dok Danijel nije skapirao da je zapravo sebe pronašao još kao klinac u Brondbiju.
Liverpul i 232 meča za klub sa Enfilda su samo uvećala tu ljubav prema fudbalu, pa je sada otvoreno da Danijel nije baš skroz zaokružio svoju fudbalsku igračku priču. Ipak, ostala je još samo jedna "rupa".
"Sreo sam Brendana (Rodžersa) pre nekoliko godina na humanitarnom događaju koji su Kasper Šmajhel i njegova supruga organizovali u Danskoj. Pitao sam ga mogu li da razgovaram sa njim i rekao je 'može', ali je nestao pre nego smo popričali. Još uvek to želim. Ne osećam više nešto loše prema njemu, ali mora da ima nešto što će mi objasniti šta se promenilo u njegovom odnosu prema meni", ispričao je Ager.
Prošlo je sedam godina otkako je otišao iz Liverpula, duplo toliko od one majske noći iz 2007. godine i sada je drugačiji, zreliji čovek, koji je shvatio da je onakav ishod finala sa Milanom bio suđen.
Ono što nije "moralo" da se desi je prerani odlazak iz Liverpula. Sve to izrodilo je živopisan lik koji i danas na sebi nosi moto "smrt je sigurna, samo ne i njen trenutak" i po tome živi dok se bavi točenjem piva u barovima, tetoviranjem i čišćenjem toaleta, i sve to žonglirajući loptu na treningu sa svojim igračima.
BONUS VIDEO Golovi sa utakmice između Mančester Sitija i Lestera
Pratite nas i na društvenim mrežama:
