Mnogo teških reči napisano je preteklih 26 dana, od kada je počelo Svetsko prvenstvo u fudbalu, o Kataru i Dohi.
Posetite Aroma markete i osetite duh Mundijala i u Srbiji.
Domaćini su bili na udaru zbog nepoštovanja ljudskih prava, konkretno loših uslova za rad i život migranata, položaja žena, gej populacije, velikog broja stradalih tokom izgradnje objekata i infrastrukture za potrebe Svetskog prvenstva… Glasno se pričalo o korupciji, istragu o načinu na koji je Katar dobio organizaciju Mundijala vodio je i FBI, osuđeni su pojedini fudbalski radnici mahom sa američkog kontinenta. Katarani su znali koga da nagrade za dizanje ruke te 2010. godine i to nisu bili samo pojedinci, već je novac završio i na računima FIFA, velikih državnih kompanija uticajnih fudbalskih sila.
Na udaru se često nalazila Francuska, finalista Svetskog prvenstva, zapravo njen predsednik Nikola Sarkozi, koji je tada uticao na Mišela Platinija, tada predsednika UEFA, da pomogne Kataru kako bi bio organizator svetske smotre fudbala 2022. godine.
Umesto da se gnev fudbalskog sveta obruši na one koji su donosili odluke, obrušio se uglavnom na bogatog domaćina ovog Mundijala, koji je pre 12 godina iskoristio gramzivost ljudi u Svetskoj fudbalskog federaciji (FIFA) i jednu, slobodno možemo reći, nefudbalsku zemlju, ucrtao velikim, crvenim slovima na mapu sveta. Katar nije štedeo, želeo je da se predstavi u najboljem svetlu, iako mnoge stvari nisu onakve kakvima se sada čine navijačima koji su na Svetskom prvenstvu. Ova bogata zemlja u Persijskom zalivu potrošila je više od 200 milijardi dolara, a toliko zajedno nisu koštali svi prethodni Mundijali. Brazil 2014. i Rusija 2018. važili su do sada za najskuplje u istoriji, a za njihovu organizaciji potrošeno je između 15 i 20 milijardi dolara.
PROČITAJTE JOŠ
I tako se svakog dana vrte priče o novcu, Kataranima se spočitava što su kupili ovo Prvenstvo sveta, ali postoje stvari koje prolaze ispod radara. To su neke svakodnevne stvari koje ljude ne interesuju mnogo, jer „nisu ugrožena ničija prava“.
Ono što je meni, na primer, upalo u oči jeste smirenost lokalnog stanovništva. Ovde za 28 sedam dana, koliko boravimo u Dohi, nismo dobili nijedan mrki pogled, niko nam se nije obratio povišenim tonom, niko nas nije deranžirao. U Dohi se ne viče, ne pokazuje prstom na ljude ili stvari.
U Kataru gotovo da nema kriminala, domaćini se hvale da su najbezbednija zemlja na svetu, mada neki podaci kažu da je još bezbednije u Abu Dabiju. S obzirom na to da Katarana ima izuzetno malo, samo 330.000, i da svakog meseca dobijaju značajnu finansijsku podršku samo zato što su državljni ove zemlje, jasno je da je i ta minimalna stopa kriminala, koja spada u statističku grešku, zapravo „uvezena“.
Osim što nema kriminala u Kataru, zapravo Dohi, jer u ovom gradu živi više od 90 odsto stanovnika ove zemlje, nema ni poljubaca na javnim mestima. Osim ukoliko vi i partnerka niste stranci. Držanje za ruku i nije tako strano, ali ni te vrste bliskosti nema previše.
E, sad, dosta se pričalo i o tome kako je u Kataru zabranjen alkohol. Zanimljivo je da je mnogim ljudima ovde, bar nekim s kojima smo razgovarali, u redu da, recimo, imate tri žene, ali im nije u redu da pijete alkohol. Ali, ako baš želite, domaćini mogu da vam i u tom slučaju izađu u suret.
Prvo u hotelima gde odsedaju stranci alkohol može da se naruči, doduše, po izuzetno visokim cenama (pivo je, na primer, od 15 evra pa naviše), a drugo alkohol možete da naručite i ako ispoštujete neka lokalna pravila.
Mi smo, na primer, zarad ovog teksta, tražili dozvolu od domaćina da kupimo alkohol. Prijavili smo se na sajt koji su nam dali, popunili formular i čekali. Posle tri nedelje stigao nam je odgovor da nam je zahtev odobren. Tražili su da izaberemo jednu od ponuđenih lokacija, kao i jedan od ponuđenih termina, dali nam detaljna uputstva kako da se ponašamo i koliko novca možemo da potrošimo u toku jednog meseca. Odobrena nam je suma od 2.000 rijala (oko 500 evra). Neiskorišćeni iznos ne može da se prenosi u drugi mesec i dozvola je privremena. Alkohol, naravno, sme da se konzumira samo u apartmanu i nije dozvoljeno korišćenje na javnim mestima. Naravno, to što ste aplicirali za dobijanje dozvole ne znači i da ćete je dobiti.
Sama prodavnica, inače, izgleda kao naši podrumi pića, samo sa dvostrukim ili trostrukim cenama. Dakle, ako u Beogradu bocu vina platite 1.000 dinara, ovde ćete je platiti dve ili tri hiljade. Konzerva piva je od dva evra pa naviše, viski koji biste kod nas platili dve, tri, pet hiljada, ovde ćete platiti osam, deset, 12 hiljada… Najjeftinija „žestina“ je oko 25 evra. Drugim rečima, ovde se „ne isplati piti“.
I još dve stvari koje nemaju veze jedna s drugom ostavljaju utisak, jedna je vera, a druga – papuče.
Džamije u Dohi su neupadljive, nekako se stapaju s okruženjem, da ne vidite minarete, koji nisu visoki, ne biste bez udubljivanja ni shvatili o kojem se objektu radi. Poštuju veru, imaju svoje običaje, ali nikoga „ne umaraju“, ne pričaju o tome, to je nešto njihovo, važno im je i čini im zadovoljstvo. Najupadljiviji su zapravo kada kasne na namaz, pa se u trku izuvaju pred džamijom, a papuče lete na sve strane.
Ne znam da li je zbog letnjih vrućina ili velikog broja obaveza u toku dana, tek u Dohi je potpuno normalno da, recimo, kod frizera svratite u dva ujutru. Radnje su otvorene, gužve ima, brice raspoložene. I previše za moj ukus, jer imaju laku ruku, pa stalno morate da ste oprezni jer mašinicom mlate kao mačetom, a „slouli“ i „izi“ su najčešće reči koje se u to doba izgovaraju u salonu.
PROČITAJTE JOŠ
Kako se bliži kraj prvenstva, tako polako stiže i umor. Kraj u kojem smo smešteni, Al Masura, pun je nekih malih kružnih tokova. Pre neko veče posle povratka s utakmice, koji su obično između dva i tri sata ujutru posle utakmica koje su počinjale u 22 sata po lokalnom vremenu, zamišljen sam „zapucao“ pravo kroz kružni tok i ispred mene, gle čuda – farovi. Zapravo jedan far i škripa. Već sam se spremio za uvrede i galamu, ali ništa. Pun razumevanja dostavljač hrane me je propustio da prođem.
Ne znam da li je toliko razumevanja imao i onaj ko je naručio hranu. Jer po sili kočenja mogu da zaključim samo da šta god da je naručio dobio je – drnč (ko je bio u vojsci zna o čemu se radi, ‘ručak’ napravljen od ostataka hrane od prethodnih dana, p.a.).
BONUS VIDEO Slavlje Argentinaca nakon pobede u polufinalu Svetskog prvenstva
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar