Prijatelj, koji odrastao u blizini Partizanovog stadiona, pričao mi je kakvu je sreću imao što je često mogao da gleda fudbalske utakmice i vremenom kao dečak zavoleo je i crno-bele boje. Sve dok ga jedne nedelje društvo nije pozvalo da gledaju meč na obližnjem stadionu Crvene zvezde.
Direktno izveštavanje iz Katara donosi vam m&m’s.
Na toj utakmici igrao je Dragan Džajić.
PROČIATJTE JOŠ...
Dečački zanesen fudbalom, omađijan Džajinim majstorijama, lakim korakom i preciznim loptama, poželeo je da ponovo dođe na isti stadion i da ponovo gleda sjajnog igrača s brojem 11. Nedelju po nedelju, sve više vremena je provodio na tom stadionu, a navijački neostrašćen pomislio je u redu, da kad već često gleda istog igrača i zbog njega dolazi na utakmice i da počne da navija za klub u kojem je Džajić tada igrao. Iz ugla nekog partizanovaca ovo je verovatno školski primer navijačke izdaje, ali iz njegovog ugla to je bilo samo skromno priznanje jednoj igračkoj legendi, dokaz iskrene zaljubljenosti u fudbal i majstore zbog kojih volimo ovu igru.
Znam i porodicu u kojoj je nedeljni ručak bio sveto pismo. Sve u životu možeš da propustiš, ali ne i nedeljni ručak. Osim ako u to vreme ne igra Momčilo-Moca Vukotić, čuveni poslovođa Partizana. Tada je sve oprošteno, jer šnenokle si mogao da propustiš ali ne i Mocine vragolije.
Ali, da pređem sad na suštinu, jer u fokusu je ipak Svetsko prvenstvo.
Lionel Mesi, taj omaleni i pomalo namćorasti Argentinac, jeste razlog zašto se danas voli fudbal.
Zašto se odlažu sve obaveze kada je utakmica, zašto se devedeset minuta čeka jedan potez o kojem se posle priča dva meseca. Gledam mečeve na Svetskom prvenstvu, najrađe Argentine od kada je Srbija otišla kući, i gledam najviše Lionela Mesija. Gledao sam ga i 2006. godine u Nemačkoj, kada je počeo da pravi imidž fudbalske ikone Argentine. Šetka se Leo, pa brat bratu više od pola utakmice, više od Mesija prepešači i selektor Lionel Skaloni pored aut-linije. Češka se po bradi, mrtav ozbiljan, niti se ljuti, niti koga kudi, a onda primi loptu i – baaam! Strele, munje, gromovi, ne znaš gde je krenuo, ni šta će da uradi, ni ti šta ti da uradiš. Što je najgore, ne možeš ni da ga srušiš, osim zemlju da mu izmakneš.
Mesi zna koliko ima godina, a znamo i mi. Ako neko slučajno ne zna – 35. I Leo zna da sada ima poslednju šansu da se u Argentini upiše u besmrtne. Imali su „gaučosi“ i Marija Kempesa, prvog Argentinca kojeg se sećam jer sam želeo da imam frizuru kao on, imali su i Zanetija, Kaniđu, Buručagu, Galjarda, Verona, Redonda, Ajalu, Batistutu, ali Dijego Maradona i Lionel Mesi su deset koraka ispred. Zapravo, Maradona je „krem dela krem“, a Mesi želi mesto pored njega. I za to mu je potrebna titula svetskog prvaka.
Zato sada gledamo Mesija kojeg nismo gledali. Leo igra turnir života. Jedan solidan, ali ne briljantan, tim Argentine vodi ka svetskom tronu, baš kao što je to uradio Maradona 1986. godine. Zato Mesi kida na terenu u svakom smislu, pre svega igrački. Ali kida i van terena.
On galami, vređa, proziva, objavljuje kraj reprezentativne karijere, diže tenziju na najviši mogući nivo. Pored svog maestralnog fudbalskog uma, sada koristi i sve moguće argentinske trikove za zastrašivanje protivnika i stvaranje konfuzije u njegovim redovima.
Argentinci su uspeli da parališu Hrvate, ostao im je još korak do „Boginje“, trofeja koji Lionel Mesi tako žarko želi.
I zaslužio ga je. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog svega što je dao fudbalu. I što sada kada je najvažnije igra svoj najbolji turnir.
I Argentinci su to shvatili i žele da pomognu svom kapitenu. To ističu svakog dana.
Ko voli ovaj sport zna koliko je srećan što živi u eri jednog ovakvog majstora.
I zato, Mesi, uzmi je. Čeka te.
BONUS VIDEO Argentinci luduju: Bez Dijega Maradone ni na plažu
