Sve što smo videli u prethodnih desetak dana daje nam za pravo da ukrstimo prste i nadamo se najboljem u godinama koje dolaze.
Nije uvek pobednik onaj koji je bolji, ponekad mu je potrebna i sreća da bi se na kraju radovao. Ta sreća je falila srpskoj kadetskoj reprezentaciji (U17) kada je počela penal serija polufinala Evropskog prvenstva sa Holandijom.
PROČITAJTE JOŠ:
U jedan promašen penal stalo je pet utakmica bez poraza u regularnih 90 minuta srpskog tima.
Tima koji je otišao na prvenstvo tiho, jer se javnost već sprema za dolazeću seniorsku Ligu nacija, a nije tako daleko ni Mundijal u Kataru.
Kada su otišli na prvenstvo Evrope, malo ko je znao za „trio Jovana“ – Miloševića, Mijatovića i Šljivića.
Za Aleksandra Stankovića se ipak znalo, jer malo ko nije čuo za njegovog oca Dejana. Čak i deca znaju šta znači Inter u svetu fudbala, a Aleksandar je tamo stasavao do sada.
Otac mu je ipak legenda tog kluba. Nije jedini „stranac“, pošto je tu i Jan Karlo Simić, kapiten Štutgarta.
Dečko za kog važi da odlično barata sa obe noge i da se jednako snalazi u odbrani i veznom redu. Roditelji su mu iz Višegrada, a Jan Karlo je sa 14 godina već dobio sponzorski ugovor.
Sa 15 godina je dobio i ugovor od kluba, što jasno govori šta se od njega očekuje u godinama koje dolaze.
Osim jednog „Italijana“ i „Nemca“, tu je Đuro Đulio Đekić, koji se rodio u Hrvatskoj, rano prešao u Zagreb i postao biser Dinama i Lokomotive.
Za razliku od mnogih drugih igrača koji našim sportskim operativcima izbodu oči partijama pre nego dobiju poziv, sa Đekićem se reagovalo brzo, pa je mladićev otac Goran dao amin da zaigra za Srbiju u ovom uzrastu.
Od igrača koji „nisu pali daleko od klade“, tu je i Stefan Džodić, sin za sada poznatijeg – Nenada Džodića.
Stasavao je u Francuskoj, pa je deo tog čudnog i zanimljivog miksa igrača koji su osetili dašak uspeha.
Šteta je i da iz Partizana nema izdanaka, dok su iz Zvezde prisutni Bubanj, njegov imenjak Radonjić, zatim Kosta Nedeljković, Šljivić, Mijatović i Aleksej Vukičević.
Vojvodina može da se podiči najboljim strelcem takmičenja Jovanom Miloševićem, ali i Stefanom Bukincem, Milanom Majstorovićem, njegovim imenjakom Kovačevim.
Čukarički ima „svoje gore listove“ u Vojinu Serafimoviću, Matiji Stojanoviću i Veljku Mirosaviću, dok je Luka Lijeskić iz Proletera, Vuk Mitrović iz Zemuna, a Miodrag Pivaš iz Gredik Austrije.
I svi oni su imali svoj udeo u uspehu i plasmanu u polufinale Evropskog.
Od meča za titulu ostali su daleko za jedan penal, a sve je nekako mirisalo na 2015. godinu. Zato je penal serija najteže pala Radonjiću.
VIDEO: Pobeda Srbije nad Danskom za polufinale Evropskog prvenstva
Svi se sećamo da su 2015. neki drugi junaci uspeli da izvedu ono nezamislivo i da, kad već seniori ne mogu (čekamo vas, momci, u Kataru), onda bar ovi mlađi posluže za ponos.
Tako je bilo na U19 Evropskom 2013, tako je bilo u generaciji do 20 godina na Svetskom prvenstvu pre sedam godina.
Malo je falilo da tako bude i sada. Izabranici Radovana Krivokapića su, bez obzira na sve, zaslužili pohvale.
Nešto sporiji početak i skromnija očekivanja posle remija sa Belgijom 1:1, pobeda nad Turskom 2:1, pa opet remi, ovog puta sa Španijom 1:1 i naposletku sjajno izdanje protiv Danske i trijumf 2:1.
Gol u 88. minutu za četvrtfinale, sa igračem manje zbog isključenja Jovana Mijatovića, pa onda njegov veliki povratak, ali i maler, dve prečke u meču sa Holandijom.
Da ih je dao i pre dva postignuta gola Srbije, ko zna šta bi bilo do kraja i da li bi bilo penala.
Nije se baš sve dalo. Nikad i nije tako u životu. Ali, igrači koje je pedantno birao Mirko Bunjevčević, a onda ih preuzeo Krivokapić pokazali su da su kadri za velike stvari i kada su ostali sumnjali.
Videlo se to u meču sa Holanđanima, istim onim koji su redom ređali pobede, kladioničarskim žargonom rečeno 3+, nisu znali da omanu.
I onda im dođe Srbija, u kojoj se već pokazao penaldžija Milošević, već je tu neki vispreni Bubanj, već je i Šljivić tresao mreže.
Stanković i Milošević su nameštali golove saigračima, a svi zajedno su igrali za onog drugog.
Ono bitnije je što su igrali odlučno, nepokolebljivo i da im je odbrana bila malo koncentrisanija, Holanđani bi sada čupali kosu.
Tu svoju osobinu da ne odstupaju, pokazali su još u kvalifikacijama. Igrali su protiv Velsa i ništa nije išlo naruku.
Osmand i Bendžamin su do 55. minuta spakovali dva komada i hvala Votsu i Bendžaminu na tom drugom golu.
Bio je kao šamar koji je iz letargije digao srpske igrače, pa su Bubanj i Milošević sa po dva gola torpedovali Velšane i pokazali im da im je mesto na dnu grupe.
Ipak, možda od svega najviše raduje neodustajanje koje nam garantuje neki drugačiji mentalitet srpskog nacionalnog tima.
Onaj koji pokušava da kod seniora baštini i Dragan Stojković Piksi. Videli smo šta se desilo u Lisabonu kada je Portugal poveo sa 1:0.
Nadamo se da i ova generacija može da nastavi da se razvija u tom duhu, ali da gaji i one reči koje su njeni igrači zajednički upućivali pred meč sa Holandijom – mi nismo saigrači, mi smo braća.
BONUS VIDEO – Stojković: Liga nacija izazov, cilj je prvo mesto
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar