32
Raspreda se ovih dana kako će se zvati nacionalni stadion u Srbiji, "čija gradnja počinje uskoro". Da li će biti "Aleksandar Vučić" ili "će mu naći bolje ime". A, kako će se zvati taj objekat jeste, zapravo, najnevažnije od svih pitanja. Mnogo važnije pitanje jeste - da li nama uopšte treba takav stadion?
PROČITAJTE JOŠ
Dakle, nije pitanje da li nam treba novi stadion, već da li nam treba takav: „jedan od najlepših u Evropi“, verovatno jedan od najpraznijih u univerzumu, onaj koji „neće biti nimalo jeftin“ i koji je najnepotrebniji u ovom trenutku.
Da li Srbiji treba novi stadon?
Ako mene pitate, da – treba joj, jer su u „novijoj istoriji“ stadione dobili i Tirana, Varšava, Budimpešta, Bukurešt, Baku, Batumi i ko zna ko sve…
Da li je sada vreme za izgradnju?
Naravno da nije, jer je priča o nacionalnom stadionu stara bar desetak godina, a 2013. godine Tomislav Karadžić, tada predsednik Fudbalskog saveza Srbije, potpisao je čak neki ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji za izgradnju nacionalnog stadiona s nekom britanskom firmom, a svečanosti je prisustvovao tadašnji ambasador Velike Britanije, Majkl Devenport.
I ova priča oko nacionalnog stadiona nekako se stalno vezuje za Albaniju.
Aleksandar Vučić, tada premijer Srbije, došao je 2015. godine posle pobede Srbije u Albaniji (2:0) u Staru Pazovu da čestita reprezentativcima trijumf u Elbasanu i na pitanje Nemanje Matića kada će Srbija dobiti novi stadion imao je spreman odgovor. Rekao je tada „da je vlast spremna da izdvoji 150 miliona za nacionalni stadion u naredne tri godine i da to neće biti bačene pare“.
Tri godine su prošle, od stadiona ni traga ni glasa, ali eto nove utakmice u Albaniji i nove priče o nacionalnom stadionu, čija izgradnja „samo što nije počela“. Tada (2015.) je stadion, doduše, bio najavljen kao „najbolji u regionu“, ali sada su apetiti porasli, pa će sada biti „jedan od najboljih u Evropi“.
Dakle, Crvena zvezda je juče trebalo da igra u Tirani kvalifikacije za Ligu šampiona, Tirana ima novi stadion, ljudi će ga videti, pa zašto da ga Albanija ima a da ga nema Srbija, najnaprednija i najefikasnija u Evropi.
Da, i Srbija treba da ima sličan stadion, nov, u tome se slažemo. Ali sa 20-30.000 mesta, koji neće mnogo da košta.
U Srbiji, međutim, ne misle tako. Nama treba stadion od 60.000 mesta, malo lošiji od „Alijnac arene“ iz Minhena, sa nekakvim gradovima okolo, kao što je svojevremeno najavljivan i „Zvezdin grad“, zbog kojeg su na potpisivanju ugovora o nekakvim namerama čak i navijači Crvene zvezde iz zadnjeg reda pevali: „Svet je lep kada sanjamo, hajde zajedno da sanjamo…“
Da potvrdim još jednom, mislim da Srbiji treba novi stadion, ali ne glamurozan i ne u ovom trenutku.
Srbiji treba fudbalski stadion, onako, evropski… Dođete kolima, imate parking, uđete na svoj ulaz, niko ne sedi na vašem sedištu, još je i obrisano, baš vas briga da li će kiša jer ima krov, nema zvekana koji stoje na stepenicama i zaklanjaju vam pogled a klub i savez plaćaju ogromne kazne zbog zakrčenog stepeništa, na poluvremenu odete u toalet bez stresa da ćete čekati red trpeći do krajnjih granica…
Pa još na stadionu pogledate i dobru utakmicu. Još ako nacionalni tim i pobedi – milina!
Ako ste me razumeli, Srbiji treba jedan manji, funkcionalan, rentabilan stadion, koji nije skup za izgradnju, niti za održavanje.
I laž je da su se „promenile potrebe“, da „ljudi idu na stadione da uživaju sa porodicama, da im bude lepše na stadionu“ i zato će Srbija graditi stadion od 60.000 mesta, „koji neće biti jeftin“ (između 200 i 250 miliona evra).
Stvari na terenu stoje malo drugačije.
Četiri utakmice kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2020. godine, koje su odigrane na domaćem terenu, gledao je ovaj broj ljudi: Srbija – Ukrajina 4.457, Srbija – Luksemburg 500, Srbija – Portugalija 39.839, Srbija – Litvanija bez publike.
Tri utakmice na domaćem terenu u Ligi nacija gledao je ovaj broj ljudi: Srbija – Litvanija 2.088, Srbija – Crna Gora 15.416, Srbija – Rumunija 15.496.
Dakle, u dva takmičenja, u dve godine, skoro svi gledaoci bi stali na tribine novog nacionalnog stadiona.
Motiv za gradnju nacionalnog stadiona, kažu, jeste da se dobije domaćinstvo finala Lige šampiona ili lige Evrope. Dobro, i dobijemo ga. I bude 60.000 ljudi. I šta onda da radimo narednih pola veka, jer je Beograd prethodno finale Kupa šampiona dobio 1973. godine.
Evo, neka dobijemo u par godina od izgradnje utakmicu Superkupa (2020.) i finale Lige Evrope (2023.), kao što je dobila Budimpešta, opet je pitanje da li nam treba preskupi stadion od 250 i više miliona evra. Da na njemu reprezentacija odigra par mečeva godišnje, da Partizan i Crvena zvezda beže od njega kao od kuge, i da nas počaste nekom evropskom finalnom utakmicom jednom u 50 godina.
Upravo ta Budimpešta, zapravo Mađarska, potrošila je na izgradnju „Puškaš arene“ više od 600 miliona evra, što je duplo više nego što je prvobitno planirano. Zašto je toliko koštao stadion u Orbanovoj Mađarskoj možemo samo da nagađamo.
I da se plašimo.
Kad se već spominje „Alijanc arena“, ona je, na primer, koštala 340 miliona evra, a stadion na kojem je odigrano ovogodišnje finale Lige šampiona nešto preko 120 miliona evra. I opet smo u raskoraku i sa kapicitetom i cenom i vremenom.
Možda bi za početak bilo dobro da se reprezentacija Srbija iščupa iz B i C evropskih liga, od sledeće godine klupski fudbal nećemo igrati, po svoji prilici, ni u Ligi Evrope, a kamoli Ligi šampiona, pa tek onda da maštamo o stadionima i finalima.
Za Letoniju, Litvaniju, Crnu Goru i Mađarsku možete da reprezentaciju pošaljete i na teren u Pepeljevcu. Pet stotina ljudi će se već nekako skupiti uz ogradu.
I zato nije bitno da li će se on zvati „Aleksandar Vučić“.
Bonus video
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
