0
Dušan Petković je u najemotivnijem delu velikog intervjua za Nova.rs ispričao šta se dogodilo 2006. godine na Mundijalu u Nemačkoj.
PROČITAJTE JOŠ
Nekada bundesligaški fudbaler i lider moskovskog Spartaka, nije mogao ni da poveruje šta mu se događa 2006. godine kada je bio na udaru javnosti jer je naknadno pozvan u reprezentaciju Srbije i Crne Gore.
Zemlja se raspadala, lančano je sve krenulo istim tokom i u fudbalu, što se osetilo na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj. Sve što je moglo da pođe naopako, pošlo je uz povrede i lošu atmosferu, za koju je prvo Petković optužen.
Nikada nije dobio zaista priliku da u potpunosti ispriča svoju stranu priče, do ovog intervjua za Nova.rs.
Prvi deo priče činila je uspešna agentska karijera, u kojoj je Dušan uspeo da iz Barselone Danija Olma dovede u Dinamo iz Zagreba, onda je na red došao deo gde se nisu samo Dušanu zacaklile oči od suza zbog sećanja na Iliju Petkovića.
Svima u studiju je tokom snimanja izazvao identičnu reakciju u svakom momentu sećanja na legendarnog Iliju Petkovića, bez kog smo ostali prošle godine i o kog su se mnogi ogrešili, ali su to prekasno shvatili.
Na početku, Dušana smo pitali da li smatra da su Ilija Petković i Radomir Antić bili poslednja dva selektora koja su umela da harizmom naprave kombinaciju dobrih rezultata i atmosfere u svojim kvalifikacionim ciklusima, bez strogoće, „biča“ i nametanja autoriteta.
„Čini mi se da su to te dve generacije, sa kojima sam povremeno igrao, pa mogu da pričam. To su momci kojima nije bilo potrebno baš, što kažete autoritet i bič, stavljanje u ograde. Krasilo ih je zajedništvo, govorim o reprezentaciji gde sam bio deo kroz par godina jer sam igrao utakmice tada. Jednostavno, momci su imali taj naboj. U jednom trenutku je sve to zakazalo u Nemačkoj 2006. raspadala se država, Savez, dešavale su se neke čudne stvari. Jednostavno, čini mi se da u tom momentu nije bilo potrebe da išta objašnjava, bila je to jaka selekcija i to je bila slađa strana medalje za selektora, ko je tada bio selektor. E sad, nismo napravili u Nemačkoj i Africi rezultat, ali svedoci smo i da je Brazil izgubio 7:1 od Nemačke i nisu padale glave, desi se. Barselona je primila osam golova. Mi smo narod koji se lepo raduje, obožavamo da smo prvi, ali nam pljuvanje i vređanje ide najbolje. Tih istih kojima smo klicali, dizali ih u nebesa. Brzo se to sve zaboravi, kreće se u negativu. Zbog svega toga sam se ja malo sklonio iz Srbije. Ne kažem da sam ja sad neko dete sa Belog dvora, jednostavno, imao sam sreću da počnem tamo gde sam rekao. Nekako svi čeznemo da u fudbalu napravimo nešto brzo, trošimo brzo imena. Ima mnogo fudbalera koji bi mogli mnogo da daju, a potrošeni su“, rekao je Petković.
On je naveo primere iz Partizana kao slikovite.
„Počevši od Partizana, kakva su sve imali imena, sve je to brzo potrošeno, a nisu negde sada u inostranstvu, imamo Tomića, Batu Mirkovića, Savu Miloševića, najsvežiji je primer. Spomenuli ste Paunovića, pravi čuda u Engleskoj, Vlada Ivić je bio u Votfordu, tu je Jokanović koji čeka novu šansu. Nekako, fali nam završni udarac u svemu kad je naš fudbal u pitanju. Da li je to sreća, znanje… Ko god da se uhvatio reprezentacije, neslavno je završio. Što je veće ime, to je veći pad. Ni sa kim se nismo razišli normalno. Stalno su to neke afere, nisu igrači radili ovo ili ono, živimo u vremenu kad svako može da sedne za kompjuter i napiše šta hoće. Muslin nije imao sreću, čovek se kvalifikuje i ne ode, Krle je vodio to na svoj način, ne možete nikom da kažete da ne zna. Greške individualne se dešavaju, mislim da smo mi nerealan narod po tom pitanju. Mogu da pričam o mojoj generaciji, otišli smo na Svetsko prvenstvo 2006. godine kao najbolja odbrana na svetu, primili smo samo jedan gol u Madridu i mislim da je postojala prevelika doza nerealnosti. U tom trenu, svima je prijalo da se priča o reprezentaciji, ne govorim sad u svoje ime jer nisam ni igrao, povredio sam se, počeo sam samo kvalifikacije protiv San Marina i posle nisam igrao. Ali, očekivanja su bila prevelika. S obzirom na samo jedan gol primljen u Madridu, s obzirom na sve okolnosti, otišli smo tamo isuviše goropadno. Tri poraza, eto i taj meč sa Obalom Slonovače je bio takav da nismo uspeli da pobedimo i malo zamaskiramo neuspeh. Završilo se kao i naša zajednica SCG, u sistemu raspada.“
Šta se sve zapravo desilo?
„Nisam čovek koji gleda prošlost, od tog se ne živi. Ima jedna kineska poslovica, koju sam pre ‘iks’ godina zapamtio. Ko živi u prošlosti, živi u bolu. Evidentno je da tamo mnoge stvari nisu funkcionisale, a mnogi su pričali da je sve to krenulo mojim dolaskom. Ja sam neko ko je debitovao 2001. za reprezentaciju, neko ko je igrao kroz staru Jugoslaviju, omladinsku reprezentaciju, olimpijsku, govorim o zemlji sa 20 miliona stanovnika, gde je bilo teže postati reprezantativac. Nekako, imao sam nepune 32 godine, sećam se kada sam se vratio sa Svetskog prvenstva, u Savezu na Terazijama bio je nenormalan broj novinara. To je bila goruća tema i mogu samo iz svog ugla reći nešto vezano za sebe. Bio sam spomenut kao neki vinovnik koji je poremetio celu atmosferu. I mnogi od tih mlađih novinara koji su imali 21 ili 22 godine, nisu skoro ništa znali o meni. Ja sam tada u kvalifikacijama igrao za Spartak iz Moskve, posle skoro sedam godina smo bili prvi na tabeli, bio sam najstandardniji igrač, pre toga sam igrao u Bundesligi za Nirnberg i za Volfsburg, bundesligaške ekipe. Nikada me nijedan novinar nije pozvao, nijedan moj evrogol nije pušten ovde na nekoj televiziji, bio sam četiri meseca treći ocenjeni igrač Bundeslige, nigde nikada nisam pročitao ni red o sebi. Ne da sam patio, odrastao sam drugačije, nisam imao želju ili ambiciju da se oglašavam sam, na silu, iz Nemačke ili Rusije. Sećam se da me je skoro neki novinar rekao ‘nisam znao da si u Nemačkoj bio na ol-star utakmici, 2002. godine’. Tada su bile poplave na severu Nemačke, oni su tad bili vicešampioni sveta, izgubili su u Japanu i Koreji od Brazila. Onda se igrala utakmica za postradale, bio sam šesti izabrani igrač u tom ol-star meču koji se igrao u Gelzenkirhenu za 68.000 ljudi. Mene nikada nijedan novinar nije pozvao zbog toga, ja sam bio ol-star igrač za meč u kom su birani najbolji stranci. Nikad me niko nije pozvao, nisam video red napisan ovde, nikada. Normalno je bila da sam neka nepoznanica, i kada me je otac pozvao, da je delovalo ‘vau’. Ja sam objašnjavao da nisam pekar i moler, pa me otac pozvao. Normalno je i da ako si igrao u Zvezdi i Partizanu, da te ljudi bolje znaju, ja sam bio u OFK Beogradu, normalno je bilo da se odreaguje tako. ‘Tatin sin, tatin sin’, mnogima je to odgovaralo.“
Setio se Petković i jednog pripremnog meča posle kog je prelomio da se vrati.
„Otac je par puta rekao da je odluka bila da se vratim, ja sam sam odlučio da se vratim, sedam dana pred prvi meč sa Holandijom, igrali smo protiv kombinovane neke reprezentacije Austrije, da li je u Štajerskoj beše bilo… Tu sam ušao u drugom poluvremenu, Sale Ilić, Ljuboja i ja dali smo zajedno pet golova, gde smo odskočili, ja pogotovo na toj utakmici. Isti ti koji su me pljuvali su me ljubili i grlili, ‘sad si ti dokazao, pokazao’. Meni je to sve izgledalo onako… Da sam bio mlađi, možda bi mi odgovaralo to, ali tada mi je to bio teg na tasu da prevagnem. Obavio sam posle razgovor sa Tomislavom Karadžićem i rekao mu da se vraćam, zbog celog tog pritiska. Jasno sam video da se spremala ta situacija da sam ja targetiran za nešto, bez obzira kako sam igrao, trenirao, ponašao. Napravio se taj teret mojim dolaskom. OK, eto, bićemo jedini sa 22 igrača, ‘otac, sin, iživljavanje’. Ali sam hteo da kažem, mene nema, neka momci idu bez mene, nisam bio toliko bitan da budem tamo, momci mogu mirno da spavaju. Žao mi je što je tako prošlo, pratile su nas i povrede, stalno je neko otpadao. Počelo je kao bajka, završilo se kao tragedija.“
Ilija Petković je nekoliko puta ponovio da mu je žao što se nije vratio sa Vama, ili Vas ostavio u timu, iako je to Vaša odluka.
„Prošlo je 15 godina, ali hajde, to je tema koja nikada nije obrađena do kraja. Pod broj 1, mene niko nije vratio, sam sam doneo odluku. Mnogi su to iskoristili, eto ‘to je privatna reprezentacija’. Ja znam svog oca bolje od svih ljudi i nenormalno je ponosan i pošten čovek. Ljudi kad bi znali neki moj istorijat, jedini sam iz te generacije koji se nije skidao u svom klubu, nisam sedeo ni na klupi, stalno mu je izgovor bio ‘šta ako mu neko nešto kaže’… Ako je neko protiv vas, znao sam da će svako da se uhvati za neku nit za koju će da vam prebaci. Znajući oca, on je napravio nešto što se kosi sa svim nekim njegovim načelima, da prevaziđe šta će drugi reći jer sam ja pozvan. Ja sam onda bio ubeđen da sam zaslužio da budem pozvan. Ljudi ne shvataju, tada je napravljen prvi spisak sa kog je otpao Mirko Vučinić. Ja sam naknadno pozvan, da je hteo odmah da me stavi, to bi uradio, ne bismo gatali i gledali u pasulj da li će Mirko da se povredi da bih bio na spisku. Da li je trebalo da se vrati, nije trebalo… Ja sam doneo odluku u svoje ime. Videti onako ponosnog oca, kako su ga nazivali ovde Napoleonom, i posle prvog ili drugog dana kada sam stigao tamo, meni je bilo onako… Prevazišao sam granicu sportiste, gledao sam oca koji po sat vremena šeta oko jezera. I to nije bila šetnja da on razmišlja. Njega je to mnogo povredilo. Nije da je to bilo, ‘eto povredili ste mi tatu, ne date mi da tata i ja imamo svojih pet minuta na Svetskom prvenstvu’, ne. Ja sam odrastao na ulici, bez obzira na to što sam gradsko dete i govorim nekoliko svetskih jezika i sviram klavir. Nekako sam po PS-u da se deca bave sportom, sviraju neki instrument, ali odrastao sam kod bake i deke na Voždovcu i ko zna kako se živelo na Voždovcu 1990-ih, sve mu je jasno. Nisam neko ko je razmažen, nisam nikada bio tatin sin u životu, pogodilo me je na šta su ljudi sve spremni. Sada je sve jasnije mnogo, nisam gledao fudbal i život tako tada. Kada je prošlo par godina, napravio sam presek koje su me novine pljuvale, a baš su me pljuvale. Jedno je da imate mišljenje, ne slažete se, stavite to. Da nekog vređate i pljujete, omalovažavate jasno, glasno, direktno, bez povoda… To mi je bilo nenormalno.“
Onda je Petković opisao trenutak na koji je posebno bio ponosan, a za koji niko nije znao u njegovoj zemlji. Da je Ilija stvarno želeo da protežira sina, o ovome bi sigurno tada svi mediji pisali.
„Trener mi je bio Klaus Augentaler. Ja sam zbog njega isključivo potpisao za Nirnberg. Rekao je da želi mene. On mi je uz Barezija bio pojam za tu poziciju koju sam igrao, rekao sam da idem peške, finansijski sam gore prošao nego u Volfsburgu, smanjili su platu i rekao sam da me uopšte ne interesuje, idem kod Augentalera. Gledao sam ga, maštao, tresao se kad gledam Bajern i Nemačku sa njim. Igrali smo protiv Bajerna, generacija Kana, Sanjola, Lizarazua, Kufura, Balaka, Salihamidžića, Elbera, Ze Roberta, Pizara… Samo ću primer dati, gde ljudi ovde nisu pratili moju karijeru igračku. Ili nije odgovaralo da je prate. Mi smo izgubli meč sa 2:1, Lusio je tada igrao. Pred početak utakmice, Klaus Augentaler je nešto izjavio za Kiker, najprodavaniji nemački sportski list, kao kod nas Tempo nekada. Naslovnica je bila sa Klausom u sredini, sa jedne strane Lusio, druge ja. Klaus je izjavio, Petković je za klasu bolji igrač od Lusija, to ćete videti u subotu. Mi smo izgubili sa 2:1, Balak je dao dva gola, ja sam bio igrač meča. To je jedna od dve utakmice karijere, izdominirao sam i nikada nisam to negde pročitao ovde, ni detalj utakmice. Kao da nikad fudbal nisam igrao, gledajući naše novinare. Ne tražim, nisam bio vedeta, ali u Nemačkoj sam igrao fenomenalno i niko to nije propratio. Iz Volfsburga sam došao u Nirnberg na pozajmicu jer sam imao privatni konflikt sa trenerom Volfom, a u meču pre toga je jedino Oliver Kan dobio jednu ocenu više od mene. Ja sam u devet od 10 novina dobio ocenu 1, što je u Nemačkoj najbolja ocena, kao što je kod nas desetka, ja to nigde ovde nisam pročitao u životu. Nigde, nikada, Kan je imao jedini svuda 1 i samo je on bio ispred. Za neke igrače koji nameste gol, pričalo se i pisalo ovde dva dana, divno centrirao, i tako dalje, ne ulazim u to, može svako da piše i da se druži sa kim hoće i kako hoće.“
Onda je Petković opisao trenutak kada je prelomio.
„U jednom trenu sam video oca i to je preraslo u neki, da ne kažem rat, bilo bi grubo, ali lično sam shvatio. Rekao sam, ‘nije zaslužio ćale ovo’. Ne znaju kroz šta prolazi, a opet sam sebi rekao da je ovo moj san. Ja sam rođen 13.6.1974. i tad je Jugoslavija igrala otvaranje Mundijala u Nemačkoj baš protiv Brazila. Ja sam rođen 15 minuta pred tu utakmicu. Nekako sam u glavi pohvatao da to ima simboliku, da 32. rođendan proslavim u Nemačkoj, ima nešto… Međutim, nema ništa. Doneo sam odluku, 3-4 dana pre toga, da se vratim. Imao sam razgovor sa Dekijem Stankovićem, Savom, Đorđevićem iz Olimpijakosa. On kaže: ‘Duci, stani, hajde polako, šta ti je, znaš kakvi su novinari’. Rekoh, ‘znam, ali ovo prerasta već sve, zbog ćaleta je, nije zbog mene’. Da je bilo ko drugi selektor, mogli su da pišu šta hoće. Suviše mi napadaju oca. Nisam razmažen, hteo sam njega da zaštitim, da ima mirnu glavu. Više sam voleo da pokažem svim ljudima koji nisu pratili moju karijeru, a tamo je bio krem de la krem našeg sportskog novinarstva, da vide ko sam i šta sam.“
Da li ste ikada kasnije pričali sa ocem o tome?
„Jednom smo samo pričali. Šta sam mu tada rekao, neću da pričam, ali za sve sam bio u pravu. To je između mene i mog oca. Smetalo mi je iz prostog razloga što su na taj način stavili mrlju na njegovu karijeru. Tek sad kad ga više nema, ja sam dan posle sahrane njegove završio u bolnici, i ja sam se jedva spasao, imao sam tešku upalu oba plućna krila, sve je bilo katastrofa i za pozdravljanje, ja sam se izvukao jedva. I onda kada sam se skinuo sa kiseonika posle par dana, uzeo sam telefon i čitao sve komentare vezane za oca, koje pre nisam bio u stanju da čitam. Hiljade komentara, nijedan loš. Onda je tamo neko nekad sebi dao pravo da krene na njega. Bio je tad jedan mlad novinar, kao sada da ga vidim. Imao je 21 godinu, pitao sam ga, ‘sada je 2006. godina, ja sam u Nemačkoj igrao 2001. godine, šta ti znaš o meni iz Nemačke’. Rekao je ‘ne znam ništa, išao sam u srednju školu’. Svi koji su pisali loše o meni i ocu, a uzimajući mene kao nekog koga bi trebalo da sruše, nisu ništa znali o meni. Nisam ih interesovao, ja sam tada bio u Spartaku koji je bio najbolji ruski klub. Dao sam drugi gol prvenstva, skoro sa 40 metara iz slobodnjaka. To nigde nisam video ovde, a ja nisam igrao fudbal pre 50 godina, pa da nema načina da se to pošalje. Moj prvi gol u Bundesligi je bio takav da sam uzeo loptu od svojih 16 metara, prešao sedam igrača i završio u golu. Nikada to nigde nisam video, kasnije je bilo SOS kanalu, ali snimak ‘ubi Bože’, onako isprekidano, kao da se gubi signal, sivo. Nikada ništa.“
Da li je saigrače iz klubova ili ljude u Nemačkoj ili Rusiji iznenadila cela priča?
„Mene je iznenadilo samo jedno, kada se igrala prijateljska u Bremenu 2002. i kada je selektor bio Savićević. Mi smo tada bili hit prvog dela sezone u Nirnbergu jer smo bili kandidati za ispadanje, a završili smo u prvom delu prvenstva kao peti sa dva ili tri boda manje od trećeg. Bio sam ubeđen da ću biti pozvan, igrali smo sjajno, Nemačka, Bremen, tu sam. Moraju da me vide ljudi, i da hoćeš, ne možeš da me ne vidiš. Sećam se da je Rade Bogdanović tad igrao u Arminiji, rekao mi je, ‘je l’ moguće da te nisu zvali’. Eto, vidiš, nisu. Nisam prozivao, javljao se, novinari rade svoj posao, smatrao sam da ko treba da me vidi, vidi me. Sad, da se ja javljam, obaveštavam… Nažalost, krivo mi je u jednu ruku, smatram da je bilo dosta lepih stvari koje su ljudi mogli da pišu o meni. Ne da bih ja imao neku zaleđinu, da se branim, nemam od kog da se branim, izvinjavam što sam pozvan, što mi je otac selektor. Treba da prestanem da igram fudbal? Mnogo mu je teško to palo, da mogu da vratim vremen, nikad ne bih otišao. Zbog njega. Da sam iole mogao da pretpostavim da će tako krenuti. Tri novine su krenule da gaze, kao da su dobili direktivu, na tri, četiri, sad. Odluka je samo moja. Ljudi ne znaju, imao je ponudu par dana pred Svetsko prvenstvo. Abnormalno velika ponuda, abnormalna suma novca, iz Emirata. Pitao me je šta da radi. ‘Ćale, šta da ti kažem, znam da me nećeš poslušati.’ Uvek je bio okrenut svojoj zemlji, strahovito teško je podneo raspad Jugoslavije, Knin, skrnavljenje groba oba roditelja, šaranje kuće u Kninu. To je teško palo, i ko ga je poznavao, znao je koliko je teško prihvatio tu nepravdu. Ja i danas kažem, meni je mesto tamo, gledajući kvalitet, pustite ime i prezime. To ime i prezime je poslužilo da se pokrene lavina, remećenje ‘atmosfere, spavanja, reda i mira’. Garantujem da sam svuda bio najspremniji, trenirao sam nenormalno mnogo, i dan danas treniram kao blesav, kao da i dalje igram. Nije pravdanje, neću da budem dopadljiv, ovo je priča koju nerado pričam jer mi je žao zbog oca. Ne zbog sebe, video sam nešto, osetio sam, krivo mi je samo sa sportske strane jer je Mundijal kruna svake karijere. Ali eto, život, desilo se, oca više nema, te priče su iza nas.“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
