Najveće radosti prošao je u inostranstvu i najlepšu uspomenu vuče odande, zadužio je i dres "Orlova" i sa njim etiketu zbog jednog kiksa protiv Slovenije.
Pošteno ili ne, u zemlji od sedam miliona selektora, prosečan selektor bi rekao kako karijera igrača koji je igrao za Rad, Gent, Briž, Kajzeri i Levski i nije bogzna šta.
PROČITAJTE JOŠ:
I pogrešio bi. Najveći broj fudbalera i golmana ne stigne dalje od Zone ili Srpske lige, jer dok dođu do srednje škole, često izlasci ili neke druge stvari postanu bitnije od treninga.
Bojan Jorgačević, nekadašnji golman pobrojanih klubova, nije išao lakšim putem i, premda je svestan da nije Iker Kasiljas, svestan je i da je ostvario mnogo u karijeri kojom sa sadašnjih 39 godina može da bude potpuno zadovoljan.
Igrao je Superligu, bio u reprezentaciji, zaradio je nešto novca u inostranstvu i sada ga kroz sportski centar i akademiju za golmane okreće u Srbiji, gde radi i kao trener golmana Crvene zvezde.
Na svom putu je sakupio bogato iskustvo, zbog čega smo sa njim pričali Milanu Borjanu, Vladimiru Stojkoviću, Stojketovom prezimenjaku Draganu, novom selektoru Srbije, ali i tome kako je jedna tragedija trasirala Bojanovu karijeru.
„Imao sam nesreću da sam ostao rano bez oca. Nisam hteo da se osetim beskorisnim. Hteo sam da pomognem majci i bratu, sazreo sam malo pre svoje generacije. Bio sam nateran nekako da moram da odrastem pre njih. To se ispoljilo tako što sam uvek hteo da radim, doprinesem i poboljšanju svog života. Malo me je sputalo kad sam rastao na golu, jer se dešavalo da noću radim, danju treniram i idem u školu, pa se tu remetio bioritam. Ali kasnije kad sam dobio ugovor u klubu, sve je bilo kad i kako treba: išao u školu, spavao dovoljno, trenirao.
„Već sam bio izgrađena ličnost i pre prvog tima i imao sam voljni momenat, karakter i želju za uspehom. Znao sam da je moj put ka ostvarenju snova samo rad. Ta rana smrt mog oca je izgradila moj put dalje. Postao sam sportista koji veruje u ‘ekstremizam’ i od tog nekog malog buce na golu napravio sam se u čoveka koji uvek vodi računa šta jede i pije i da uvek ima nizak procenat masti. Takav način života nesporno odredi karijeru“, počinje Jorgačević priču za naš portal.
Jedna od gorućih tema prethodnih dana bila je izbor Dragana Stojkovića Piksija za novog selektora reprezentacije Srbije, što Jorgačević potpuno podržava.
„Ozbiljan trener, definitivno čovek za kog verujem da će nas odvesti na Svetsko prvenstvo u Kataru. Iz novina sam video spekulacije da mogu da budem deo stručnog štaba, a ja nemam stvarno nikakva saznanja u vezi sa time. Koga god on da izabere za stručni štab ili ljude sa kojima će sarađivati, njegov je izbor. Ozbiljan čovek i mislim da zna šta radi. Vrhunski potez Fudbalskog saveza, ne bi se on upustio u nešto zašta nema plan. Kao igrač je pokazao i kvalitet i harizmu. Što se mene tiče jedan je od najboljih koje smo ikada imali, a sad i kao trener, 110 posto verujem da će nas odvesti na Mundijal“.
Stojković je bio izbor FSS još od decembra kada je otpušten Ljubiša Tumbaković. Piksi je trener bio u Japanu, a skorije je radio u Kini.
Jorgačević i sam želi da se bavi trenerskim poslom, samo što se fokusira na golmansku poziciju. Radi već tri godine u tom smeru, od čega skoro dve kao trener golmana u Zvezdi s fokusom na mlađima.
„Problem danas je što treneri, pogotovo mladi, misle da su Bogom dani. Čitam i ‘kradem’ od svakoga ponešto pametno, jer se kao trener možda ostvarim tek za deset godina. Ali, sve što imam sada, ne stidim se da prenesem golmanima. Nisam ni egoista, pa da mislim da sam najbolji na svetu, jer sa takvim stavom mislim da se nigde ne stiže“.
I trener Crvene zvezde Dejan Stanković je više puta podsećao da je samo deset posto uspeha talenat, a ostalo rad i trud.
„Stojim iza toga, na svojoj koži sam to osetio. Ja nisam bio ekstremno talentovan golman, ali sam bio ekstremno lud i istrajan u tom radu, izlazio sam i krvav s terena. Gde god sam igrao, bio sam prvi golman i u Radu, Gentu, Brižu, Kajzeriju, Bugarskoj, ali sam radio kao da sam peti. To je bio ekstremizam izražen hiljadu posto. Tako sam radio, da su se drugi golmani stideli da ne rade dobar trening“.
Jorgačević dodaje da je tako grupicu od trojice, četvorice golmana činio konkurentnijom, a i sebi je postavljao veći izazov. Uz to, stajao je na zemlji.
„Nikad ne smeš da pričaš sebi ‘ja sam najbolji, ja sam najbolji’. Ok je da imaš samopouzdanja i tu neku ličnu motivaciju iznutra, pa bodriš sebe, ali da si realan“.
Mada nikad nije sebi pričao da je najbolji, osetio se tako kada je jedan belgijski sudija svom sinu dao ime Bojan.
„Iz Genta je ostala jedna anegdota. Bio sam kapiten i ulazim na poluvremenu protiv Kortrajka, prolazim pored sudijske svlačionice. I sudija me zove da uđem unutra. Ja mu kažem da ne smem da uđem unutra zbog pravila. Mislio sam da me zove zbog protokola da potpišem i kažem da sam potpisao pre utakmice kao kapiten. Priča on ‘ne, ne, dođi, dođi’. Meni ništa nije jasno, sudija me zove, protiv pravila je. Uđem unutra, stoji slika na stolu, beba na slici i pored marker. Kaže on ‘molim te potpiši se’. Uzmem i potpišem, pitam za koga, on će ‘samo potpiši Bojan’. Potpisao sam se i on kaže ‘ne, ne – Bojanu“.
„Dao sam sinu ime po tebi’. Evo sad se naježim. To mi je najlepši detalj karijere i onaj koji ću pamtiti dok sam živ. Pitao sam ga ‘jesi li bre ti normalan’. Belgijanac dao sinu ime po meni. Najlepši momenat. Osetio sam se jako ponosno, znači da sam bar nešto vredeo u tom trenutku i bio sam u njegovim očima bar veliki. Godinama sam to i krio da ne bih njega kompromitovao ili ga stavio u nezgodnu situaciju. Da sam rekao u tom trenutku možda bi ga obeležili kao da navija za Gent. Sad je već prošla određena distanca, a drag mi je momenat“, priseća se Jorgačević.
Upravo taj period na prelazu između prve i druge decenije ovog veka omogućio mu je i Pižonov poziv za reprezentaciju Srbije krajem 2010, koji je ostao gorko-slatko iskustvo.
„Kasnije je stigao poziv od reprezentacije, ostvario sam san i branio sam za voljenu zemlju. Tu sam dobro odradio posao, ali sam nažalost ostao upamćen po pehu protiv Slovenije. Nisam upoznao vrhunskog golmana koji nije imao kiks u karijeri te vrste. Ali meni se to desilo kad me je gledama majka Srbija, ali i moja majka, svi živi. Šalim se na svoj račun i kažem – igrali smo u Sloveniji, a primili smo iz Austrije gol“, šali se Jorgačević.
Objasnio nam je potom i šta se konkretno desilo kod gola koji je postigao Dare Vršič sa preko 40 metara u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2012.
„Meni se desilo u tom trenutku da mi je lopta ušla u reflektor, izravnala se sa svetlom. Ja sam nju video kad je poletela, ali sam celu tu putanju izgubio. Bio sam siguran da ću je prebaciti preko prečke. Dešavalo mi se to iks puta u karijeri na utakmicama. Na instinkt i neko pamćenje kad je lopta krenula. Izgubiš je na trenutak ali rutinski je sprovedeš u korner ili uhvatiš. Hiljadu puta sam hvatao centaršut koji nisam ni video, samo na osećaj gde bi trebalo lopta da dođe ili padne. Međutim, desilo se šta se desilo, nismo prošli dalje i od tog trenutka sam samo porastao kao golman. Jako mi je bilo žao i za zemlju i za ekipu. Ali, sportista je toliko jak koliko može da se izdigne iznad situacije. Nedelju dana posle tog kiksa meni se desio transfer karijere i to mi je pokazalo, kad me je Briž kupio iz Genta, da nisu gledali samo to“, svedoči Jorgačević.
Belgijanci imaju po nekoliko skauta koji su zaduženi za dovođenje igrača. Svi na čelu sa glavnim moraju da daju pozitivno mišljenje, naročito kada je reč o poziciji golmana – najosetljivijoj u ekipi.
„Golman je posebna država, njemu se vidi svaka greška. U ekipi imaš hiljadu razloga kada špic promaši gol ili kada vezni izgubi loptu. Njih uvek ima ko da zatvori, a tebe na golu nema ko da zatvori, tako da je to najodgovornija pozicija u klubu“.
Kada je reč o toj poziciji u reprezentaciji Srbije, naš sagovornik kaže da je odlično popunjena Markom Dmitrovićem i Predragom Rajkovićem.
„Mislim da je trenutni izbor fenomenalan. Dmitrović je preozbiljan golman, Rajković isto. Samim branjenjem u top 5 liga na svetu pokazuje njihov kvalitet. Dmitrović je ‘terminator’, njemu je ‘tesan šesnaesterac’. Ima vrhunsku nogu, može da da dijagonalu 70 metara iz koraka, opet, Rajković se dokazao u Izraelu, pa su pričali da mu je to limit. Pokazao je da je sportista i otišao u Francusku. Jako je teško braniti tamo. Imao sam iskustvo da branim protiv Lila u Ligi Evrope, tu su neverovatne ekipe i pršti od duela, jaki su. Sam izbor golmana pokazuje da su selektori i treneri golmana u reprezentaciji napravili dobar posao. Ne bih tu izostavio ni Borisa Radunovića iz Atalante. On će možda promeniti klub na leto, ali osećam da će ostati u Seriji A. On je svakako budućnost“, uveren je Jorgačević.
Dmitrovića ceni i zato što Bojan u prvi plan ističe fizikalije kao suštinu onoga odakle potiče baza za dobrog golmana, ali i fudbalera uopšte.
„Danas kad treniram golmana, svi kažu ‘Jorga radi jako’. Ne, ja samo želim da mi golman bude sto posto fizički spreman kako bi mogao kasnije da mu utičem na psihu. Ne mogu da ga stabilizujem mentalno ako je njegovo telo slabo. Jer onda prvi gol koji primi zbog neke spore reakcije, viška kilograma ili nečeg trećeg, on će krenuti da sumnja u sebe. Opet, ako je fizički spreman, evo Ronaldo recimo… Čovek puca od snage! Ne verujem da bi i Ronaldo sa 50 kila više išao u prodavnicu istim korakom i stavom kao sada. Sad je svestan svojih kvaliteta. To je i moj moto. Da sa jedne strane spremim golmana da bude fizički kao ‘zver’, a onda posle da mu regulišem glavu i idem u detalje da bih možda od njega napravio top igrača“.
Po tom receptu, veruje u uspeh, ali i u rad jer kaže da – kako i koliko treniraš tokom nedelje, tako braniš tokom vikenda.
Iz vikenda u vikend su godinama unazad odlično branili i Vladimir Stojković i Milan Borjan.
Iako su obojica zagazili uveliko u tridesete godine, čini se da im nema alternative u Partizanu i Zvezdi.
„O Stojketu imam mnogo lepo mišljenje i mislim da je uz Borjana svakako jedan od, ne govorim samo o golmanstvu i branjenju, već jedan od psihički najstabilnijih sportista. Znamo svi koliko je turbulencija bilo kod njegovog prelaska posle Zvezde u Partizan. Nikad ga nije poremetilo zviždanje sa tribina i prozivke navijača. Uvek je imao jednu ravnu liniju i jedan kontinuitet. Za mene je vrhunski golman i stabilna sportska ličnost, psihički mnogo jak“, objašnjava Jorgačević.
Što se tiče čuvara mreže Kanade i Zvezde, Bojan kao jedan od njegovih kvaliteta ističe jednu dozu flegmatičnosti.
„Borjana poznajem odranije, kao kolege smo radili sa Milanom Stojkovićem na Voždovcu gore kad smo se spremali da idemo u inostranstvo i njegova ta harizma i flegmatičnost prema situaciji je neprocenjiva. Šta god se desi sa strane, ne može da mu utiče na psihu. Vrhunski sportisti se i poznaju po tome da su fokusirani na ono što rade, bez obzira na okolnosti. Ne zanima ih da li su u Buenos Ajresu ili Turskoj gde su fanatični navijači i gde mogu da ti laserima idu u oči. Ili ovde kod nas uvek izražena vređanja publike. Oni (poput Borjana i Stojkovića) odu u suprotnost. To ih diže i motiviše. Samo njihova ta stabilnost je ključ njihovog uspeha“.
Kapiten crveno-belih je više puta bio razlog za uspehe kluba sa Marakane, dovoljno je podsetiti samo na penal seriju protiv Kopenhagena.
Dalje se ne mora ni ići. Međutim, Borjan je svestan da je zamenjiv i više puta je za svoju formu zahvaljivao rezervisti Zoranu Popoviću.
„On je izgrađen golman, afirmisan, a ne možeš da menjaš golmane u tim poznijim godinama. Ima svoj način rada, dok recimo Zoran Popović ima sasvim drugačiji. I ti kao trener moraš da se prilagodiš situaciji. Zatekneš je takvu kakva je. Borjan radi i kanališeš se prema njemu. Drugačije bi bilo da imaš tri mlada golmana kao što je Marko Ćopić, ili da je ostao Ognjen Lukić… pa da onda njih praviš i izgradiš po nekoj zamisli. To je druga stvar, ali kad zatekneš golmana kakvog imaš, pa od toga gradiš ekipu, ti se adaptiraš. Ili onda nešto minimalno menjaš. Ponosan sam na to vreme provedeno sa Borjanom i Popom, vrhunski su profesionalci i nema nikakvog animoziteta između njih. Podržavaju jedan drugog i Borjan kaže ‘da Pop nije ovakav golman kakav jeste, ja nikad ne bih bio uspešan’. To samo govori koliko se poštuju. Kako Popović radi na treningu, gura Borjana da radi još više da se ne bi opustio. Prava rečenica je ‘da Pop nije takav, ja ne bih bio ovakav'“, otkriva Jorgačević.
Jeste i Borjan u jednom derbiju sa Partizanom loše procenio let lopte, slično se desilo i protiv Milana u prvom meču, a Jorgačević takve situacije obrazlaže činjenicom da kad se igra za veliki klub, nema mnogo posla pa je teže sačuvati koncentraciju.
„Golman u velikom klubu ima jednu do dve intervencije za 90 minuta i ti moraš za sve to vreme da držiš koncentraciju. Teže je braniti u velikom nego u manjem klubu gde si stalno pod pritiskom, pa imaš hiljade intervencija i šuteva. Uvek si u igri i to je lakše. U velikom klubu ti moraš da budeš na nivou u toj jednoj ili dve situacije. Kasiljas, Valdez, Bufon, Nojer… Nojer nema posla celu utakmicu, eventualno nogama malo i onda dođe situacija izvadi ti ekipu u 78. ili 90. minutu“.
Iako dodaje da je danas mlađim sportistima sve dostupno kao na tacni, te da „iz pelena idu u prvi tim“, ne misli da je uvek neophodno da se tek za momka od 28 ili 30 godina kaže da je formiran i iskusan golman.
Jednog od onih mlađih, klinaca, Jorgačević vidi kao mogućeg naslednika Milana Borjana.
„Evo Ognjen Lukić. On je jedan od najboljih golmana iz generacije 2003. Uzeo ga je Radnički Kragujevac iz Omladinske škole Zvezde i dete je već debitovalo za seniore. Prvo kolo, odmah je bio u timu kola. Govoriće se o njemu u Srbiji. Ali poenta je da ako sa 17 godina stane u toj konkurenciji na gol, on će do 21. imati četiri sezone po 30, 40 utakmica iza sebe. Mi ćemo dobiti sa 21, 22 godine iskusnog golmana. Tako je i sa Donarumom danas. Ne moramo obavezno da čekamo 30, 31, 32. godinu. Ali Zvezda je veliki klub i teško je staviti dete na gol. Moj cilj, kad sam se latio posla je bio da neki produkt iz njene škole stane na gol prvog tima i uspešno nasledi recimo Borjana“, kaže Jorga.
Kroz karijeru napominje da je bio srećan što su mu nadređeni u klubovima uvek bili golmani, od Ranka Stojića u Radu, preko Radmila Ivančevića do Mišela Prudoma u Belgiji.
Svojevremeno je i sam bio u priči da ode u Zvezdu gde je u tom trenutku bio Valter Zenga.
„Lakše je možda kad dođeš kod nekog šefa stručnog štaba kome pokažeš da si dobar golman, ali te zavoli zbog nekih drugih osobina. Ovde mi je Ranko uvek bio nad glavom, ali s druge strane, koliko opterećenje, toliko i dobra stvar. Traže od tebe dlaku u jajetu da bi ti postao kasnije bolji“, priča Jorgačević.
U Zvezdi iz prve polovine dvehiljaditih igrali su momci poput Boška Jankovića, Dušana Baste, Marka Perovića, Dejana Milovanovića, tu je bio i Milijaš. U Partizanu je bio mladi Saša Ilić, a generacija i ekipa Lotara Mateusa je igrala Ligu šampiona.
Pa ipak, Jorgačeviću je u Srbiji od svih njih manje prijao Predrag Kodžo.
„U Srbiji nisam voleo da branim u Inđiji, protiv Kodža. Kodžo mi je bio noćna mora. Ja sam se toliko plašio tog čoveka. Svakako, poznavaoci fudbala znaju o kome se radi, vrhunski majstor. Ne mogu to da vam objasnim, on je čovek koji kada izvodi korner sa jedne strane može da šutne levom spoljnom, a sa druge desnom spoljnom. Na mene je on u srpskom fudbalu ostao najveći utisak. Da je bio veći profesionalac i da je vodio računa o telu, mislim da bi igrao u Realu ili u Barsi“.
Daleko poznatiji rivali od Kodža su bili Andrea Pirlo, Đanluiđi Bufon, Vesli Snajder, Didije Drogba…
„Baš sam imao sreće da branim protiv vrhunskih igrača i to je obeležilo moju karijeru“, konstatuje Jorgačević. Ono što je povukao iz Belgije kao nešto posebno je i iskustvo drugačijeg sistema.
Belgijanci su, nastavlja on, napravili sistem koji je krenuo od promena u Savezu, pa do poboljšanja uslova za treninge i igranje.
Petogodišnjim planom su utvrdili odgovornost Fudbalskog saveza i došli dotle da imaju opasan nacionalni tim i dobre klubove.
„Počistili su sve što su imali u nacionalnom timu, gurnuli su mlade igrače. Kao kad je Mihajlović ovde pokušao sa našom reprezentacijom, ali nije bio ispraćen. I onda posle pet godina dobrog projekta, vrhunske analize, oni dođu u situaciju da dođu jedan od pretendenata na titulu i da imaju jednu od najboljih reprezentacija sveta“.
Istini za volju, desila se i generacija talentovanih igrača koji su se preklapali sa Azarom, De Brujneom i ostalima.
„Genk je recimo imao plan i u jednom trenutku je došao u situaciju da u prelaznom roku prodaju Kurtou, De Brujnea, golmana Balija i 40 i nešto miliona evra su inkasirali od produkata iz svoje omladinske škole. Mislim da smo mi blizu da ostvarimo nešto slično sa generacijom 2003“, optimista je Jorgačević.
Srbija je u pat poziciji u tom smislu jer tržište nije bogato da bi se plaćale karte, dresovi i propratna oprema, ali ni skupa TV prava.
Zato su najveći klubovi u društvenoj svojini, a novac im ide iz državne kase. Privatnici u takvom okruženju nemaju zašto da ulažu, osim ako tačno ne znaju šta rade i kako da prepoznaju talente koje će utopiti da velike pare u inostranstvu.
„Ranije su bila tri vrhunska kluba u Belgiji, Briž, Anderleht i Standard Lijež. Kasnije su privatnici ušli u klubove, gde se znalo ko je gazda, kod koga su i nož i pogača. Pojavili su se i Genk i Gent i ostali. Kod nas mislim da je Ranko (Stojić) u jednom trenutku bio zainteresovan za Radnički iz Kragujevca i za Loznicu, spominjalo se da je Fali Ramadani zainteresovan za Mačvu iz Šapca… Pre svega mora da se sredi infrastruktura, da bi se imao uspešan rad sa decom i da bi mogli da se napravi fudbaleri i transferi“.
Nešto slično pokušao je da ponudi u Srbiji kroz svoj Sportski centar „Feniks“ u Šapcu.
„Investirao sam i novac i napravio ozbiljan sportski centar u Šapcu gde sam prepoznao potencijal. U ovom trenutku tamo fale samo smeštajni kapaciteti i time bi se zaokružila cela priča potrebna za pripreme klubova. Takva infrastruktura i privatni kapital kad bi se više gradili, deca bi imala više mogućnosti za napredak. Šabački centar je na dva hektara, ima veliki veštački teren kao ovde na Marakani, jedan srednji veštački, jedan veći balon i jedan manji balon. U planu je izgradnja fitner centra i tog hotela“, priča nam Jorgačević.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
To mu nije jedina investicija u srpskom fudbalu, jer se u Beogradu bavi i „drilovanjem“ golmana.
„Druga akademija, za golmane mi je u Rakovici, tu imamo 40, 50 golmana. Dolaze nam iz svih klubova, prevashodno iz Beograda, ali ima i dece iz Niša, Kraljeva, Negotina, Kragujevca, Loznice, Bijeljine. Tu imamo šest trenera i verujem da je možda i najbolja akademija u Beogradu. Imamo klince od 7, 8 godina do prvotimaca od 30 godina. Cilj nam je da dođemo na broj preko 100, 200 golmana da možemo da servisiramo golmane iz cele Srbije. Ima tu ozbiljnih golmana, pogotovo klinaca. Baš kažem deci u Zvezdi, da smo mi imali tu vrstu posvećenosti ka nama, mislim da bi svako od nas napravio i veće karijere“, zaključio je Bojan Jorgačević.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar