8
"Znate, ima dosta velikih imena s kojima sam igrao. Džerom Boateng, Tomas Miler, Mats Humels, Mesut Ozil, Toni Kros, Vagner, Nuri Sahin... Ali jedan od najvećih majstora s kojima sam delio svlačionicu je Miloš Bosančić", rekao je nekadašnji kapiten Bajerna iz Minhena Aleksandro Petrović za Nova.rs.
PROČITAJTE JOŠ
Ime Aleksandra Petrovića, iako ne toliko poznato ljubiteljima fudbala u Srbiji, večno će ostati upisano u istoriju Bajerna iz Minhena kao dugogodišnjeg kapitena mlađih selekcija. Za Nova.rs govorio je o svojim fudbalskim počecima, trenucima kada je nosio traku nemačkog giganta, uspomenama iz perioda dok je igrao za ovaj tim, ali i Crvenoj zvezdi, reprezentaciji Srbije, Draganu Stojkoviću…
Rođen u Tesliću 1988. godine kao dečak je sa porodicom otišao u Nemačku, gde je od malih nogu pokazao talenat za fudbal, što je potvrdu dobilo i u vidu višegodišnjeg nošenja dresa jednog od najboljih klubova planete, na poziciji zadnjeg veznog.
Retki su fudbaleri, pogotovo stranci, koji su imali čast da makar na jednom meču nose kapitensku traku jednog od najvećih klubova na svetu, a ti si igrače takvog tima predvodio godinama?
„Da, istina je da sam sedam godina bio kapiten Bajerna u mlađim kategorijama. Proveo sam ukupno 10 godina u Bajernu. Skauti su me pratili neko vreme dok sam igrao za jedan manji klub iz naselja gde sam odrastao, Štadverke. Izgleda da im se dopalo šta su videli i pozvali su me na probu 1996, imao sam tada osam godina. Tako je krenula ta priča koja je trajala do 2006. Naravno da sam bio ponosan jer sam nosio traku u tako velikom klubu. Međutim, nisam bio svestan kakva je to čast, jer sam bio klinac. Tek sad shvatam kakva je to privilegija da kao stranac budeš kapiten u jednom od najboljih klubova na svetu.“
Odakle potiče tolika strast prema fudbalu?
„Majka mi je rekla da mi je prvi korak bio sa loptom, tako da se tada već rodila ljubav između lopte i mene. Ćale se bavio fudbalom, kao i ujak, stric. Mislim da mi je to urođeno. Imao sam dosta uzora, pogotovo iz Zvezdine generacije 1991. Savićević, Prosinečki, Mihajlović… I danas dan gledam njihove klipove na Jutjubu.“
Primetno je da si veliki navijač Zvezde, gde se rodila i ko je zaslužan za ljubav prema crveno-belima?
„Majka me odgajala tako da postoji samo jedan klub, Crvena zvezda. Odrastao sam uz Zvezdine pesme, priče o Džaji, pa kasnije i osvajanju titule prvaka Evrope. Tako da je prešlo u ‘bolest kojoj nema leka’ (smeh). Nažalost, te ’91. sam bio klinac, ali znam put do krova Evrope, pa i sveta napamet. Trenutak koji nikad neću zaboraviti je ulazak u Ligu šampiona u Salcburgu i kad je sudija odsvirao kraj. Nisam mogao da verujem da to doživljavam, suze radosnice. I kad smo igrali u Minhenu protiv Bajerna. Da doživim da moja Zvezda igra u Ligi šampiona, u Minhenu na Alijanc areni protiv kluba u kojem sam proveo 10 godina… Nestvarno!“
Šta to je prošlo kroz glavu kada je žreb Zvezdu usmerio te godine na Salcburg?
„Meni je bilo jasno, ako mi obaveze dozvole idem gde god igrali taj poslednji krug kvalifikacija. Kako smo izvukli Salcburg, znao sam da 100% idem, jer Minhen-Salcburg je nekih 150 kilometara razdaljine. A sva sreća pa znam tadašnjeg i današnjeg video analitičara Salcburga, koji mi je obezbedio četiri karte. Ma pola stadiona je bilo crveno-belo, kao da smo na Marakani igrali.“
Delio si svlačionicu sa Tomasom Milerom, Tonijem Krosom, bio je tu i Mats Humels… Šta ti je ostalo u sećanju iz tog perioda, s kim si ostao najbliži?
„Najduže i najbolje poznajem Humelsa, s kojim se i danas čujem redovno. S njim sam proveo svih 10 godina u Bajernu. Milera vidim ponekad u gradu slučajno, ispričamo se i tako. Milerov stil igre se ništa nije promenio, i tada nije izgledalo sve to kao da je baš 100% u vinklu, ali dečko je imao i ima osećaj za prostor i gol.
Kros je dve godine mlađi od mene i nisam baš mnogo vremena proveo s njim da budem iskren. On je došao u kadete a mi smo vec bili juniori. Mada se odmah video ogroman talenat. Imam dosta lepa sećanja, putovanja po Evropi na turnire, igranje protiv ostalih evropskih timova, sklapanja prijateljstva koja su danas dan aktuelna.
I naravno osvajanje titule nemačkog prvenstva. A da vam otkrijem što malo ko zna, Humels je do juniora bio centarfor. Tek u juniorima su ga stavili na štopera, jer su mu rekli ‘ako hoćeš da igraš Bundesligu, možeš samo kao štoper. Nikako kao špic'“.
PROČITAJTE JOŠ
Ko je fudbaler sa kojim si igrao, a čije kvalitete posebno ceniš?
„Ima dosta velikih imena s kojima sam igrao. Džerom Boateng, Miler, Humels, Mesut Ozil, Kros, Vagner, Nuri Sahin… Ali jedan od najvećih majstora s kojim sam delio svlačionicu je Miloš Bosančić. Ja nisam mogao da verujem kakav je to igrač! A i na terenu smo se savršeno slagali, slično razmsiljamo što se tiče fudbala.“
Čega se posebno sećaš iz tog perioda?
„Dosta toga. Bilo je nekih posebnih utakmica, na primer kad smo osvojili prvenstvo Nemačke. Ali više su mi neki momenti ostali u sećanju, putovanja na turnire u Pariz, Barselonu, Madrid, po Italiji, igranje protiv klubova kao što su Real, Barselona, Liverpul, Inter… ma da ih ne nabrajam sve. Meriš snage s njima, sad kad pomislim na taj period, stvarno je kul bilo. I hvala Bogu niko ne može da mi uzme te predivne uspomene.“
Iz Nemačke si došao u Zemun u kom si proveo jednu sezonu?
„Uspomene su pozitivne, iako nije tada sve baš bilo profesionalno. Plate su kasnile, uslovi za trening daleko od profesionalnog. Fudbal u Srbiji ne možete da poredite sa nemačkim. Razlika je u svakom pogledu ogromna. Što nije ni čudo ako vidite ekonomsko stanje u te dve države. Naravno da se to i na fudbal odražava. Inače imam jako lepe uspomene vezane za taj period. I dan danas se čujem povremeno sa bivšim saigračima.“
Imaš i jedan nastup za reprezentaciju Nemačke, uz to i gol. Da li je možda postojala želja ili ideja da nastupiš za Srbiju?
„Taj pobedonosni gol sam postigao u svom prvom nastupu za reprezentaciju Nemačke ispod 17 godina i to protiv Ukrajine 2004. godine, koju smo dobili 2:1. Mojoj sreći tada nije bilo kraja. Mada, znate kako, moja želja je uvek bila da igram za Srbiju, tadašnju SCG. Čak sam bio i na pripremama u Igalu pod tadašnjim selektorom Zlatkom Krmpotićem.
Tamo sam i upoznao Miloša Bosančića, kojeg samo spomenuo. To je bilo posle te utakmice za Nemačku. Zoran Filipović je tada redovno zvao mog oca da nas ubedi. Međutim, u Bajernu nisu bili oduševljeni, jer su okupljanja u SCG bili tokom našeg prvenstva u Nemačkoj. Tako da sam zajedno sa roditeljima odlučio da nastavim put u nemačkoj reprezentaciji.“
Koliko si ispratio Zvezdine utakmice i šta je potrebno da bi postala redovan učesnik nekog od evropskih takmičenja i približila se Nemcima?
„Gledam sve utakmice ako mi vreme dozvoli. Mislim da je Zvezda na dobrom putu da stvarno svake godine igra Evropu, što je veliki uspeh za naše klubove. Krivo mi je da smo onako glupo primili gol protiv Olimpiakosa i ostali bez evropskog proleća.
Najviše me brine kvalitet naše lige, jer Zvezda nema protivnika osim ako je derbi u pitanju. Treba kontinuitet dobrih i teških utakmica, pa da budeš spreman kad dođe neki velikan iz Evrope a ti možeš da se nosiš sa pritiskom i kvalitetom protivnika. Po mom mišljenju bi Jadranska liga dosta pomogla fudbalu na Balkanu. Više velikih utakmica, više derbija, pritisak veći, atraktivnije za sponzore s tim da bi više novca bilo u opticaju za veće plate pa logično i za bolje igrače… O tome bi trebalo ozbiljno da se razmisli!“
Dragan Stojković je novi selektor, Srbija je odlično počela kvalifikacije za Mundijal?
„Što se reprezentacije tiče, izuzetno mi je drago što je Piksi došao. Vidi se već sada da je uveo nekakav red. Samo da ga puste na miru i da ovako nastavi.“
Fudbalom se baviš još uvek, pored toga radiš i kao urednik na jednom internet portalu u Minhenu. Kako uklapaš sve to?
„Liga u kojoj igram je nešto između profesionalizma i amaterskog fudbala. Ima profesionalnih klubova a ima i amaterskih. Liga nije nimalo naivna, redovno igrači odlaze u drugu ligu, pa čak i u Bundesligu. Pa i na pripremama u Turskoj ili Portugalu igramo sa prvoligaškim ekipama iz Pojske, Turske, Kazahstana, Norveške… Teško da nas neko dobije. Inače, mi se držimo negde u sredini, što je sasvim okej. Da budem iskren, lako sve uklapam. Mogu da radim od kuće, nisam nešto vezan za radno vreme. Tako da stvarno super mogu da povežem jedno sa drugim. Izuzetno mi je drago, jer me fudbal i dalje ispunjava kao pre“, zaključio je Petrović za Nova.rs.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
