"Partizan će ponovo biti prvak Evrope, nadam se da će se to dogoditi što pre"

Čime ste se bavili nakon završetka igračke karijere?“Ostao sam u košarci. Radio sam s jednom američkom agencijom, bio sam i pomoćni trener u Hemofarmu, a prethodnih godina sam u Partizanu, pomažem u organizaciji rada s mlađim kategorijama.”Pratite li dešavanja u srpskoj košarci, posebno u vašem Partizanu?“Naravno, profesionalno i emotivno, posebno Partizan. Mnogo je lepo sve ovo što se dešava, i to ne samo za Partizan, nego generalno za našu košarku. Imamo dve ekipe u Evroligi, Željko Obradović i Partizan su pokrenuli da se košarka prati, Partizanova i Zvezdina hala su pune. Košarka se tako vraća na staro mesto."Čega se najradije sećate iz perioda kad ste bili igrač Partizana i, konkretno, iz te 1992. godine kad je Partizan osvojio titulu evropskog šampiona?“Ono što ostaje su atmosfera i odnos trenera s igračima, i samih igrača, koji su bili više familijarni. Bili smo jedna velika porodica. Otežavajuća okolnost je ta da smo gotovo cele sezone bili na putu, igrali u gostima praktično cele godine, što nam je možda pomoglo da se ujedinimo. To je nešto čemu teže svi treneri. Željko Obradović je u tome i uspeo, ali je tome doprinela i okolnost koja nas je primorala da budemo jedno.”Da li ste u kontaktu s bivšim saigračima?“Jesam. Skupili smo se nedavno, na jubileju povodom obeležavanja 30 godina od titule evropskog šampiona. Svi smo u kontaktu - s nekima koju su ovde redovno se viđam, s nekima se čujem. Ostalo je to nešto što je možda retko, mi smo i dalje prijatelji, sa svim internim šalama i svim ostalim što život nosi.”Kad je reč o Partizanu, svedoci smo da je posle nekoliko relativno neuspešnih sezona došla jedna veoma uspešna - plasman u Top 8 Evrolige. Kako doživljavate uspeh ovog tima?“Svi navijamo za uspeh jer sve pozitivno što se dešava podiglo je nivo košarke. Moram da kažem da će sigurno biti potrebna još godina ili dve da se dovedu još neki igrači koji fale ovom timu, da se ukomponuje kako bi Partizan bio kandidat za evropsku titulu. Svi igrači i treneri koji se bave svojim poslom žele da budu najbolji. Ipak, pitanje je koliko će dozvoliti uslovi i sve ostalo. Svi igrači su vezani višegodišnjim ugovorima i teško je doći do dobrog igrača u današnje vreme, teže nego ranije. Nadam se da će Partizan uskoro osvojiti još jednu evropsku titulu. To bih želeo, voleo i svi navijamo da se to desi što pre.”Ono što ovaj tim ima, a što Vaš tim nije imao, jeste faktor navijača. Puna “Arena”, tri utakmice zaredom s rekordnim brojem posetilaca. Da li je to jedan od presudnih faktora za odlične igre Partizana?“Atmosfera i košarkaški navijači Partizana su zaista nešto što je retkost, možda su jedinstveni u Evropi. Naravno, subjektivan sam, ali Partizanova publika oseća košarku, na košarkaškim utakmicama reaguje na pravi način, gleda i razume košarku. Toga nema na mnogim utakmicama u Evropi i to odvaja Partizan od ostalih ekipa. Mislim da je to i Evroliga kao organizacija prepoznala. Ne samo da se obaraju rekordi u 'Beogradskoj areni', nego je i gledanost u odnosu na sve ostale evroligaške ekipe iznad svih. Atmosfera, taj huk, energija koju navijači unose igračima Partizana je nešto neponovljivo i u svakom slučaju bitan faktor.”Kako je Vaš tim taj nedostatak nadoknađivao? Da li je bilo teško igrati u Fuenlabradi? Kako su vas Španci kao domaćini prihvatili?“To je nešto što uvek moramo da ističemo. Nikad se nećemo dovoljno zahvaliti tim ljudima iz Fuenlabrade, malog predgrađa Madrida. U to vreme oni nisu imali nijedan sport, to je bilo mlado naselje, mi smo bili mlad tim s igračima od 19 do 23 godine, nekako smo se uklopili s njima i oni su već posle utakmice-dve počeli da dolaze i pune salu u Fuenlabradi. Žestoko su se borili za nas. Bili su izloženi pritisku od strane španskih novinara jer su oni u Španiji navijali za tamo neki Partizan, čak i protiv španskih klubova. Ti ljudi su nas prihvatili kao svoje i značili nam mnogo jer smo se osećali kao kod kuće. Njihovo navijanje bilo je baš pravo domaćinsko. Na tom malom terenu u Fuenlabradi imali smo naš, domaći teren.”Ono što povezuje sadašnji Partizan s vašim Partizanom jeste trener Željko Obradović. Kakva su bila vaša iskustva u radu s njim?“Izlišno je pričati o Željku kao treneru, naročito za mene, koji sam imao priliku ne mogu reći da igram, već da treniram s njim u vreme dok je igrao, i da budem igrač koga je Željko trenirao.”Da li Vam se čini da se nešto promenilo u njegovom radu tada i sada, kada već ima devet titula evropskog klupskog šampiona?“Košarka napreduje. Željko, kao i košarka, napreduje, ide dalje, zato i jeste ubedljivo najbolji trener. Način, metode igre i sama igra su se promenili, ali ono što se za svaki Obradovićev tim može reći je da je to ekipa koja diše kao jedan, vidljiva je familijarna atmosfera između saigrača, bez obzira na probleme, okolnosti, odnose, interese igrača. To što igrači stavljaju tim ispred sebe, svojih ličnih interesa je Željkov pečat.”

Tako je bilo i u vreme kad je vas trenirao?“Jeste. Većini igrača tadašnjeg tima Željko je bio saigrač, a potom trener. Odmah su se znale neke relacije, uvek je insistirao da je ekipa, tim na prvom mestu, pa onda individualni učinci, interesi i sve ostalo.”Ono što je pak razlika između nekadašnjeg i sadašnjeg tima Partizana je što okosnicu ove ekipe čine strani igrači, što nije bio slučaj ranije. Kako komentarišete te okolnosti?“Igrače ne deliš na mlade i stare, domaće i strane, već igrače deliš na one koji su dobri i one koji su manje dobri. Ne verujem da bilo ko u Partizanu na igrače gleda kao na strance ili domaće, mislim da su svi isti. Problem naše košarke je što u ovom trenutku nemamo kvalitet igrača koji bi mogli da budu u Partizanu, i za to ima više razloga. Svi domaći igrači koji imaju kvalitet za Evroligu su u klubovima gde zarađuju mnogo veći novac nego što bi to bilo u Partizanu, Zvezdi ili nekom od klubova s ovih prostora. Jednostavno, to je stvar tržišta. Srbija je mala zemlja. Ipak, ima naših igrača koji ostavljaju trag, odlično igraju – Aleksa Avramović, Alen Smajlagić, Balša Koprivica se vraća, Tristan Vukčević, koji je izuzetno mlad, ukrade poneki minut, Danilo Anđušić je u nekoliko mečeva bio iks-faktor, uneo preokret, doneo neke pobede. Tačno je da su nosioci igre igrači koji imaju iskustva, koji su dugo igrali Evroligu. On su pristali da dođu u Partizan iako su, verujem, imali bolje uslove u nekim drugim klubovima, ali Željko, odnosi, razvoj svega, pa su, eto, tu. Možda oni imaju strane pasoše, ali su se podredili timu i ekipi.”

Iako su stranci, čini se da u ekipi vlada hemija, da su uspostavljeni odnosi s navijačima, slavi se s njima svaka pobeda u Areni ili na gostovanjima, gde tradicionalno Partizan ima podršku navijača.“Trener je taj koji je uspeo da igračima objasni šta se od njih očekuje, šta je cilj Partizana, šta predstavlja Partizan kao klub, šta košarka znači na ovim prostorima.”Pratite li reprezentaciju? Već godinama unazad imamo jedan od najkvalitetnijih timova, ali nekako rezultati ipak izostaju.“Sistem kvalifikacija za velika takmičenja više odgovara manjim košarkaškim zemljama. Kod jačih reprezentacija, između ostalog i kod nas, većina igrača igra u NBA ili Evroligi, te su uglavnom sprečeni da nastupaju za svoju zemlju. Najčešće igramo sa ekipom koja nije sačinjena od najboljih igrača.  Dolaze da igraju momci koji mogu, i njima treba čestitati i odati priznanje. Teško je selektoru kad za svaku sledeću utakmicu mora promeniti praktično kompletnu ekipu.”Postoji podatak da je selektor tokom kvalifikacija za EP promenio čak 41 igrača.“Takvi su uslovi. Trener praktično svaku utakmicu igra s novim timom, nema prostora i vremena da se ekipa uigra. Teško je igračima da se motivišu kada non-stop igraju utakmice za klubove, pa za reprezentaciju. Ponekad dođu na meč bez odrađenog treninga, igraju sa saigračima po prvi put... Zbog toga je posao selektora Srbije izuzetno težak i zahtevan. Trebalo bi da budemo realni, da damo kredit ljudima koji vode reprezentaciju ili igraju za nju. Ipak, kad dođu velika takmičenja, kad se pojave svi igrači, onda je lepota i uživanje gledati reprezentaciju.”Kako tumačite prilike u ABA ligi, gde su, čini se, sve ekipe, osim Partizana i Zvezde nekonkurentne za titulu regionalnog šampiona?“Sve se promenilo. Da se vratimo malo u istoriju. Nekad je bilo više velikih ekipa poput Budućnosti, Cedevite, Cibone. Košarka je na ovim prostorima uvek značila i imala veliku popularnost. Bivša Jugoslavija imala je trostrukog prvaka Jugoplastiku, dvostrukog prvaka Cibonu, Bosnu. U to vreme naša liga je pravila kvalitet i bila je među tri najjače lige u Evropi. Na žalost, sad je to u padu. Sve će zavisiti od budžeta klubova i spremnosti ljudi iz sveta košarke da doprinesu podizanju kvaliteta klubova s prostora bivše Jugoslavije. Od toga bi korist imali svi. Uzmimo kao primer Špance koji su, između ostalog, do titule šampiona sveta došli kroz kvalitet lige u kojoj ima 18 timova od kojih svaki svakog može da pobedi. Oni tokom cele sezone igraju izuzetno jake utakmice i zbog toga imaju veliki broj kvalitetnih igrača koji taj tempo mogu da iznesu. Kroz te utakmice rađaju se neki novi, mladi igrači koji su budućnost španske košarke. Verujem da je to model kome moraju da teže i naši klubovi - dobra, kvalitetna liga s 10 jakih timova. Samo tako može se doći do vrhunskih rezultata.”Da li pratite NBA ligu i igre naših košarkaša?“Pratim Jokića, Bogdanovića... Navijam za naše, njihove karijere razvijaju se u pravcu u kom treba da se razvijaju. Jokić je podigao lestvicu u samoj NBA, ne samo ovde kod nas. Njegov rezon, igra i shvatanje košarke čini ga pravim predstavnikom košarke s naših prostora, a sve nas čini veoma ponosnim.”Kakve su Vaše prognoze za nastupe naših timova u narednim sezonama?“Verovatno je da će Partizan i Zvezda i dogodine igrati Evroligu. Oni su kvalitetom igara i posetama na utakmicama zaslužili da budu evroligaši. Na ruku im ide i činjenica da zbog situacije u svetu izostaju ruski klubovi s velikim budžetima.”Za kraj našeg razgovora vratimo se na aktuelne događaje u Evroligi nakon plasmana Partizana u Top 8. S 20 pobeda u ligaškom delu takmičenja postignut je najveći uspeh srpske klupske košarke u novom formatu Evrolige. Poznato je da će protivnik biti Real Madrid. Šta očekujete u mečevima sa slavnim i favorizovanim španskim timom? Može li Partizan još malo pomeriti granice?

“Treba biti realan. Sistem takmičenja u plej-ofu je tako napravljen da favorizuje klubove koji su bolji i koji imaju kvalitetnije igrače, više dobrih i boljih igrača. U tih nekoliko utakmica u 10-ak dana traži se dodatni napor od igrača koji su igrali tokom čitave sezone. Taj sistem zahteva svežinu i veći broj igrača u rotaciji. Takav sistem je i napravljen bi klubovi koji su jači na kraju takmičenja imali neku prednost iz toga. Jedna utakmica je uvek stvar momenta tog dana, inspiracije jednog ili nekoliko igrača. U jednoj utakmici slabiji tim može da pobedi jači, ali za tri pobede treba imati mnogo veći roster. Real, Barselona, Olimpijakos - to su ekipe koje imaju po 10-15 igrača vrhunskog kvaliteta. Ipak, nikad se ne zna, lopta je okrugla. Imamo primer Armanija koji s toliko kvaliteta, odličnim trenerom, dobrim budžetom, nije uspeo da prođe u plej-of. U svakom slučaju, mislim da Partizanu treba još barem godinu ili dve dana da bi mogao da se napadne fajnal-for ili titulu. Treba pobediti jednom u gostima, pa napuniti “Arenu” još dva puta i to je sasvim dovoljno. Ovo je već fantastičan uspeh.”BONUS VIDEO Luda završnica u Areni i slavlje Partizana

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ludazavrnicauareniislavljepartizananm-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5818552"]