Neke te stvari jednostavno zauvek obeleže.
Imao sam samo osam godina kada se dogodio „zemljotres“ u Istanbulu. Jugoslavija se raspadala u plamenu krvavog rata, a šećer, ulje, cigare i benzin vredeli su u Srbiji više nego zlato na svetskim berzama. Ljudi su se borili za golu egzistenciju, životni vetrovi su šamarali sa svih strana, ali mene za to uglavnom nije bilo briga.
Živeo sam na selu, relativno bezbrižno, za šta su se pobrinuli moji roditelji. Imao sam viška energije, društvo za fudbal na obližnjem igralištu i svoj savršeni žuti BMX koji sam dobio kada sam kretao u školu u poslednjem trenutku dok je takvu stvar još bilo moguće kupiti i nisam se sa njega skidao tamo negde do polaska u srednju školu.
A imao sam i Predraga Mijatovića, Ivu Nakića, Sašu Danilovića i Sašu Đorđevića. Imao sam i Željka Obradovića. I Partizan. I ništa mi više u životu nije trebalo.
PROČITAJTE JOŠ
Iako sam prvi bliski kontakt sa Partizanom imao na stadionu JNA kada me otac u samo par meseci razmaka vodio da gledam prvenstvenu utakmicu protiv Radničkog sa Novog Beograda i prijateljsku protiv škotskog Dandija, fudbal koji sam kao klinac najviše voleo, nije mogao da mi ljubav prema fudbalskom klubu stavi ispred ljubavi prema „instituciji“.
Iako je tata bio fudbalski zaljubljenik pre svega, majstor driblinga sa lokala i sledbenik Moce Vukotića, a ja za loptom besomučno jurcao čitavo detinjstvo, ništa nije moglo da se meri sa trenutkom kada je Sale Đorđević nakon dodavanja Slaviše Koprivice uzeo loptu, prešao ceo teren i skočio u večnost.
„Vreme je isteklo, vreme je isteklo, nemojte se ljutiti što sam za trenutak zaćutao“ odzvanjale su reči legendarnog Dragana Nikitovića nakon što je Saletova trojka pocepala mrežicu u „Abdi Ipekči“ dvorani i izazvala zemljotres u životima svih nas kojima je crno-bela boja bila u srcu.
Slika tog Saletovog šuta zamrznuta u objektivu fotoaparata bila je grobarska „Monaliza“ i sveti gral o kojem srce od tada sanja. A 31 godinu kasnije sećanja na tu trojku izgledaju kao priviđenje, legenda iz davno zaboravljenih knjiga i da je televizija nije sačuvala od zaborava da se gleda iznova i iznova uz koju čašicu alkohola više ili kada se probudi nada, mislio bih da je to samo puka projekcija u glavama svih nas.
Ali, dok beskonačno vrtim taj šut vraćajući snimak na trenutak kada Koprivica izvodi tu loptu, u glavi mi bubnje čuveni stihovi kultnog kafanskog hita „čekam tebe da ostvarim jedan davni san“.
Istanbul je bio istorijska tačka u svetu košarke koja je lanisrala karijere mnogih igrača, ali nijedna od njih nije uticala na tokove same igre kao što je to uradila trenerska karijera koja je prerasla u legendu.
Željko Obradović, mladić kojeg je legendarni profesor Aleksandar Nikolić izvukao iz košarkaških patika reprezentacije Jugoslavije i postavio za trenera suludo talentovane ekipe, postao je vododelnica košarkaške istorije.
Možda su preteške reči, ali u košarkaškom smislu je za mene to bilo ono što je u civilizacijskom i duhovnom smislu bio dolazak Isusa Hrista.
A Željko se tada tek zaigrao u svom strastvenom zanosu prema igri pod obručima i niko nije mogao ni da nasluti da je te godine počelo nešto veliko. Huventud, Real Madrid, Beneton, Panatinaikos, Fenerbahče i povratak u Partizan. Nestvarnh devet titula prvaka Evrope, opsesivna posvećenost savršenstvu u igri koje je mnoge inspirisalo da pokušaju da ga slede i armija igračkih velikana koji su pod njegovom komandom ulazili u legendu.
Đorđević, Danilović, Arlaukas, Alvertis, Dijamantidis, Spanulis, Jasikevičijus, Bogdanović… Samo mali fragment igračkih velikana koje je dotakla Željkova magija i lanisrala ih u „Panteon“ bogova u koji verovatno nikada ne bi stigli da ih sudbina nije odvela na Željkov put.
Čuveni „španski piknerol“ bila je osovina igre Serđa Skariola kojom je vodio „crvenu furiju“ do dominacije u 21. veku kakva se retko videla u evropskoj košarci, a radi se o ideji koju je ukrao Obradoviću još iz ranih radova u Atini u kojoj je ostavio najdublji košarkaški trag.
Uzimali su od njega mnogi treneri, priznao je to i legenda NBA lige Greg Popovič, ali je Obradović sa osmehom na licu samo nastavljao dalje i pomerao granice koje za njega nisu suštinski postojale.
A „grobari“ su sve to gledali i maštali. Čekali. Strepeli.
„Čekam tebe da ostvarim jedan davni san“ nije prestajalo da bubnji u glavama iako toga većinu vremena nismo bili ni svesni.
Neću da lažem, bilo je mnogo radosti u jurnjavi za tim snom koja i dalje traje.
Kao grom iz vedra neba nas je zatekao pomalo nespremne „fajnal for“ 1998. godine kada je Partizan na krilima legendarnih partija Aleksandra Čubrila i predvođen Miroslavom Mutom Nikolićem stigao u Barselonu. Nije Nikolić ostao do kraja, kormilo je preuzeo Kime Bogojević, ali ni Partizan nije imao realne šanse da se preko moćnog Kindera dokopa finala i kasnije titule, a i meč za treće mesto protiv AEK-a bilo je bolno prizemljenje.
Usledile su turbulentne godine skrivene u sećanju sve do dolaska Duleta Vujoševića. Nije krenula ljubav Duleta i „grobara“ onako na revu kako se sada sa ove distance čini. Težak i zahtevan čovek i trener i još teža i zahtevnija publika bili su na ivici rastanka tamo negde u četvrtoj godini veze kada je kao na filmu sve kliknulo.
„Časovi ljubavi“ kako se to razdoblje najčešće naziva donelo je nešto najbliže Istanbulu što smo mogli da sanjamo. Tri godine epske fantastike kada smo onako siromašni, ali ponosni i prgavi maltretirali nadmenu i bogatu Evropu i gurali joj prst u oko i danas su u sećanju ostale kao najlepša bajka.
Tada je stvorena zanavek neraskidiva simbioza navijača i igrača na terenu gotovo biblijskih razmera o kojoj je pričao svet i čudom se čudio. Nenad Krstić, Kosta, Perović, Nikola Peković, Aleks Marić kao centarska dinastija koja se smenjivala i uz pomoć TNT generacije Tripković, Novica i Tepić dovela prvo do legende o Kecmanu i čuvenoj trojci u „Domu Dražena Petrovića“, završila je u Parizu, kao u nekom ljubavnom filmu.
Ali, nemaju sve bajke srećan kraj. Kao nož u stomaku stoji taj 7. maj 2010. godine kada je Partizan bio na korak do velikog finala i prilike da se bori za sveti gral. Samo, taj nebeski skok Džoša Čildresa je spustio roletnu i onda je zavladao mrak.
Kako si mogao Džoše Čildrese da nam oskrnaviš sveti skok Saše Đorđevića?
Čekam tebe da ostvarim jedan davni san.
Ni povremeni bljeskovi nisu mogli da upale svetlu i oteraju „grobarski“ mrak. Slabo je delovala Bogdanova kultna serija protiv Crvene zvezde, povratak Vujoševića, plamen koji je doneo Andrea Trinkijeri.
Jednostavno, Partizan je bio u zapećku i nemo posmatrao tuđu gozbu i gubio se u sećanjima.
A onda je krenula lavina.
Kultni klip iz kafane gde privremeno penzionisani Željko Obradović nakon što je u Istanbulu postao legenda, razgalio je srca svih grobara.
„Čekam tebe da ostvarim jedan davni san, darivaću sve što se daruje, sve za ljubav, sve za Partizan“ grmi Željko u društvu Jasikevičijusa i Boštjana Nahbara dok muzici daje bakšiš.
I to je bilo to. Željko i ta pesma uobličili su kroz reči i slike svu onu neizdrž dugi tri decenije.
A, onda, tri decenije nakon Istanbula, Žoc je ponovo seo na klupu voljenog kluba i vratio nadu.
Ponovo se zapalio Partizan, ponovo su navijači besomučno dolazili i u transu navijali za voljeni klub i opet su slike na Saletovu „Monalizu“ iz Istanbula postale življe nego ikad.
Ni fijasko protiv Burse, ni porazi od Zvezde, ni sezona bez trofeja nisu mogli da me pokolebaju u naletu sumanutog optimizma. Ni kada je sezona na povratku u Evroligu krenula nizbro, ni kada su mnogi počeli da sumnjau, ni kada je tabela govorila drugačije. Jednostavno, ta ljubav duga više od tri decenije koja je u ovom intenzitetu počela sa Žocom, bila je religijsko uporište u veri da je došao taj trenutak.
Da se zatvori krug.
„Ovaj krug sam smislio, ovaj krug sam stvorio“.
Na redu je Real Madrid, desetostruki šampion Evrope i neviđena bitka za „fajnal for“. Ali, u ovom trenutku, to i nije toliko važno.
Željko je sada tu. I biće još neko vreme. A sa njim i san o evropskoj tituli. Jer duboko u sebi znam da Real Madrid nije veći od Željka i da je došlo vreme da san postane java. Njemu deseta titula kao bista veličanstvene karijere, nama radost koju toliko čekamo.
Željku Željkovo, nama naše.
Čekam tebe da ostvarim jedan davni san.
BONUS VIDEO Spektakl za Obradovića pred meč Partizana i Panatinaikosa
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare