No abla Espanjol? Ne postoji ključ za hipnotisanu gomilu u Partizanu

U kultnom klasiku legendarni glumac Bil Marej budi se i iznova proživljava jedan te isti dan. Ipak, taj film je imao srećan kraj i sve vreme je donosio pozitivan osećaj dok se prati radnja.

Sezona košarkaškog kluba Partizan, sa druge strane, deluje kao horor koji užasava svakog gledaoca koji je odlučio da mu posveti pažnju. Zapravo, mogla bi se smatrati posebnim pravcem pomenutog žanra, gde je žrtva uvek ista, samo se menja dželat.

Poslednji u nizu dželata, posle kojeg su mogli da se upotrebe atributi kao što su sramota, bruka i blamaža, bio je Makabi u Beogradskoj areni, koja je zabeležila rekordno nisku posetu od povratka Partizana u Evroligu.

Jeste ekipa iz Izraela bila u najboljoj seriji poslednjih nekoliko nedelja, ali ostaje činjenica da je Partizan dozvolio sebi da primi rekordnih 112 poena kao domaćin, što mu se nikada ranije nije desilo u istoriji evropskih mečeva, i to od tima koji je i dalje solidno ispod crte za mesto koje vodi u plej-in.

Očekivalo se da ekipa odreaguje nakon blamaže u Kaunasu i poraza od 41 razlike, da po dolasku novog trenera pokaže igrački ponos i da igrači, u želji da se dokažu novom šefu, odigraju meč vredan aplauza makar sa aspekta truda.

Ispostavilo se da ništa od toga nije bilo na meniju u otužnoj večeri hladne decembarske noći. Čak i tih petnaestak minuta dok je rezultatski bilo zanimljivo, a Partizan na krilima Kamerona Pejna bio ravnopravan rival, to nije bila posledica velikog truda, već samo naleta napadačke inspiracije.

Razlika u korist Partizana bila je posledica pogođenih i promašenih šuteva i nešto lošijeg ritma na startu Lonija Vokera, ali su i u tim trenucima crno-beli bili bušni kao švajcarski sir.

Tražio je Penjaroja petorke, kombinacije, rotirao, menjao, ulazio u konflikt sa sudijama, pokušavao sve što mu je palo na pamet, ali se Partizan, kao i toliko puta ranije, strovalio u ponor.

Makabi je počeo da pogađa pored odbrane koje nije bilo, a crno-beli su odlaskom na klupu i oni malo raspoloženih igrača, pre svega Pejna, stali sa napadom i tu je bio kraj.

Činjenica da je Penjaroja, nakon što je ekipa u drugo poluvreme ušla sa tri primljene trojke i nakon što ni tajm-aut nije rešio ništa, seo na klupu, bila je jasan pokazatelj.

Trener na novom početku koji je posle 25 minusa seo nemoćno – užasna je slika stanja u ovom trenutku kada je Partizan u pitanju.

Ekipa, kao u stihovima Partibrejkersa, ne ide nikud i ne radi ništa i deluje kao jedna hipnotisana gomila.

Samo, za razliku od stihova pesme kada Cane otpeva „ali ja znam ključ, ja poznajem tu bravu“, Penjaroja po svoj prilici nema taj ključ. A utisak je da on i ne postoji sa ovom skupinom u dresu Partizana.

Ako je problem bilo vikanje Željka Obradovića, i previše mekan pristup Mirka Ocokoljića, šta je bio problem u slučaju Đoana Penjaroje?

No abla Espanjol?

Reklo bi se da ipak nije jezička barijera.

Jasno je da nije lako igrati u ovakvoj atmosferi gde se ekipa nalazi na udaru kritika non-stop i gde, čim krene naopako, hala počne da zviždi. Ali ako te po izlasku na teren dočekaju aplauzi, makar oni bili i mlaki posle bruke u Žalgirisu, gde niko nije želeo da makar pokuša da povuče ručnu, šta su mogli drugačije da očekuju?

Da bi dobio podršku, moraš i da je zaslužiš, a primer ne treba tražiti dalje od ekipe u kojoj Isak Bonga za svoj odnos dobija skandiranje, a Arijan Lakić sa svojim požrtvovanjem doživi da mu publika skandira ime u kontekstu kapitena.

Ako to nije dobar primer, onda možemo da bacimo pogled i na Makabi, koji je bio u užasnoj krizi, sa igračima i trenerima na udaru javnosti, a sam Kataš pred smenom.

Smenu su sprečili sami igrači, Makabi je krenuo u seriju i sada deluje kao ekipa protiv koje niko ne želi da igra. A tu je ključ opet bio u pristupu i odnosu prema igri. Ako si ljut na klub koji te je bacio pod autobus, na navijače koji ti zvižde, šta ti je kriva košarka koju ne poštuješ i odnos prema svom imenu i prezimenu?

Gde su ponos i dostojanstvo da ne dozvoliš da te protivnik ponižava?

Ako vam nije jasno o čemu se radi, pogledajte samo ovaj podatak – Makabi je 31 put završavao svoje napade na obruču i realizovao 25 puta, što je preko 80 odsto. Da je svaki treći pokušaj zaustavljen faulom, kao što nije, pitanje je da li bi uopšte toliko puta pokušavali da tako završe.

A mi govorimo o situaciji do koje je najteže doći – da poentiraš na obruču. A Makabi je u drugom poluvremenu napade u serijama završavao zakucavanjima, takozvanim alej-upovima.

Da na kraju Kataš nije odlučio da pruži šansu igračima sa dna klupe i dao priliku Partizanu da smanji rezultat na krilima Lakića, bila bi ovo višestruko istorijska blamaža tima koji je 100 poena primio sedam minuta pre kraja.

Na kraju, kada je statistika u pitanju, imamo sledeću situaciju – Džabari Parker i Tajrik Džons su izviždani, potonji je upisao i dabl-dabl nakon sukoba sa navijačima, Bruno Fernando nije želeo sa ekipom da ostane na terenu, Džabari Parker ni kod trećeg trenera nije odigrao ni minut, zureći u prazno za 2.500.000 po sezoni, Vanjino izvinjenje navijačima, Vašingtonovih 3/13 iz igre i uverenje da je prekoputa Krka, promocija Arijana Lakića u kapitena sa tribina i tripl-dabl u vređanju predsednika Partizana (transparent, zahtev da Ostoja ode i psovke koje nećemo pominjati).

Bilo je to još jedno veče za nezaborav u Beogradskoj areni, koja će na neko vreme odmoriti od bravura igrača u crno-belom, koje tek čeka zanimljiva turneja – Valensija, Monako, Barselona.

Zli jezici bi rekli – prijatelji, braćo, kumovi, u Dunav bolje da ste pare bacili nego što ste vi ovaj roster spojili.

Čast izuzecima.