Dva ključa poraza Partizana i dva razloga za veliki optimizam

Tekst je stilski uglađen tako da zadržava svoj analitički, novinarski i stručni ton.

Partizan je doživeo poraz u četvrtom kolu Evrolige na gostovanju Real Madridu rezultatom 86:76 i time po prvi put položio oružje u novoj sezoni. Iako izgubljen meč nikada nije prijatna stvar, razloga za preveliku dramu nema.

Protivnik koji je uoči ove sezone figurirao kao jedan od glavnih kandidata za Fajnal-for, a uz to bio sateran u ćošak, nije tim posle kog treba previše žaliti.

Kada se saberu brojni faktori, ima dovoljno razloga za zadovoljstvo i optimizam u nastavku sezone, ali ne treba zanemariti ni stvari koje su bile vidljive i pre ovog okršaja, a koje su u ovom duelu postale kristalno jasne.

Partizan je ovim duelom započeo seriju težih mečeva koja će dati bolji odgovor o realnim dometima ekipe, ali je zbog sjajnog starta sebi omogućio da ih igra bez prevelikog pritiska.

Ali, krenimo redom.

Realizacija skupo koštala crno-bele

Kada se osvrnemo na meč u Madridu, dve stvari se izdvajaju kao neumoljiv pokazatelj šta je crno-belima falilo. U utakmici u kojoj je rival bio nepogrešiv sa linije penala (17/17), deset promašenih slobodnih bacanja Partizana i šut 17/27 predstavljaju veliki problem. Treba reći i da je razlika u broju izvedenih penala napravljena prevashodno u poslednjoj četvrtini, u periodu kada je pitanje pobednika već bilo rešeno, ali je taj problem postojao tokom celog meča.

Kada je u jednom trenutku Partizan bio u prilici da se potpuno vrati i zaostajao devet razlike, Real je imao 13/13, a crno-beli 10/15, pa su tih pet promašaja u tim trenucima bili baš veliki faktor. Sa druge strane, Partizan je u problemu sa linije penala od početka sezone jer ih šutira svega 71,1 odsto, a lošiji su trenutno samo Crvena zvezda i Asvel. To je segment koji će morati da podignu u nastavku sezone, pogotovo zbog ofanzivnih limita koje ekipa poseduje.

Drugi veliki faktor bio je šut za tri poena, jer je Partizan šutirao svega 3/20. Jasno je bilo i pre početka da će ova ekipa imati napadačke probleme u tom segmentu, ali meč u Madridu bio je ispod svakog proseka čak i za ovakav tim. Utisak je i da je selekcija šuteva bila lošija nego u prva tri kola. Koliko god to možda pogrešno zvučalo, kada je Arijan Lakić šutirao 2/9 u Minhenu, svaki njegov pokušaj bio je košarkaški ispravan, što se ne bi moglo reći za meč u Madridu.

Kada je ostao bez realizacije sa bacanja i u šutu za tri poena, Partizanu je ostalo samo jedno oružje — tranzicija i poeni nakon izgubljenih lopti rivala. Partizan, baš kao ni Real, nije poentirao iz čistih kontranapada, dok su crno-beli tek šest poena dali iz izgubljenih lopti rivala. Primera radi, u prva tri kola Partizan je uspevao da u kontrama postiže skoro 10 poena u proseku, dok je nakon grešaka protivnika dolazio do skoro 18 poena. Real je faulovima i dobrim trčanjem uspevao da spreči poene crno-belih kad god bi pokušali da trče, a uz to je izgubio samo osam lopti i tako sprečio rivala da se hrani tim situacijama.

Uz sve to, Partizan osim Karlika Džonsa i donekle Itana Tompsona nije imao razigranog igrača koji bi povukao. Džekiri jeste došao do svoje kvote poena, ali oni nisu imali težinu kao u prethodnim mečevima jer nisu pogođeni u važnim momentima.

Ovaj meč je pokazao ono što je i do sada bilo jasno — crno-belima trebala pojačanja: igrač na spoljnim pozicijama sa poenima u rukama i visoki igrač sa dometom za tri poena, jer bi u suprotnom Partizan previše često mogao da nailazi na zid.

Odbrana i buđenje Itana Tompsona

Ipak, iako je Partizan poražen, svoj identitet uspeo je da potvrdi i u ovom meču. Odbrana je u najvećem delu susreta bila na visokom nivou. Broj od primljenih 86 poena deluje veliko, ali činjenica da je Real pogađao dosta teških šuteva kada je odbrana odradila svoj posao (od kojih su neke lopte, poput trojke Kampaca, upale skoro protiv zakona fizike) daje realniju sliku. To što je Partizan uspeo da spusti Real na ispod 50 odsto realizacije iz reketa ozbiljan je poduhvat, s obzirom na to da je Real u tom segmentu izuzetan i da je u prva tri kola imao 62 odsto.

Osim toga, zaustavljen je sjajni Teo Maledon na 13 poena i šut 3/10 iz igre, gde je još jednom Penjaroja pokazao da na spoljnim pozicijama ima igrače za različite profile odbrane. Odličan posao napravljen je individualno i na Tavarezu, a timski je Partizan dobro branio i liniju za tri poena.

Partizan je uspeo da odgovori rivalu i svede ga na nula poena iz kontranapada na gotovo identičan način — kombinacijom dobrog trčanja i pametnih faulova. Podsećanja radi, Partizan je protiv Armanija dozvolio dva poena, Pariza deset i Bajerna pet, što su impresivne brojke i veliki faktor pred dolazak moćne mašinerije Panatinaikosa.

PAO je u četvrtom kolu samleo Fenerbahče kom je ubacio 18 poena iz tranzicije, a toliko su imali i u prva dva kola protiv Asvela i Pariza, dok su Makabiju dali 21 poen iz kontranapada — što je ubitačno oružje i skoro četvrtina ukupno postignutih poena ekipe Željka Obradovića.

Pored još jednog odličnog izdanja u defanzivi i najbolje partije Karlika Džonsa od dolaska u Partizan u mečevima sa Real Madridom, treba izdvojiti i igru Itana Tompsona.

Amerikanac koji je jedini bio kritikovan u prva tri kola Evrolige, nakon meča sa Megom odigrao je dobar meč i u Madridu. Postignutih 14 poena uz 4/5 za dva, 1/2 za tri i čak osam skokova daju samo jedan deo slike. Drugi je da je Amerikanac sjajno birao šuteve i nije po svaku cenu pokušavao za tri, već je prepoznavao situacije i napadao prodorom, dolazeći do boljih pozicija bliže obruču. Kada se doda da je šutirao 6/11 protiv Mege za tri i na tom meču pokazao visoku inteligenciju prilikom donošenja odluka, deluje da polako hvata ritam. Uzorak je još uvek mali kada govorimo o napadu, ali je i u prva tri kola kada ga nije išlo pokazivao koliko dobro čita igru, kreće se i bira pozicije u zavisnosti od kretanja napada. Uz to, pokazao je da je u najmanju ruku solidan defanzivac koji na momente igra i sjajnu odbranu. Najveći problem jesu lične greške, mada tu ima i do respekta kod sudija koji mu nekad olako sviraju kontakte, a utisak je da bi na oba kraja parketa mogao da bude i malo agresivniji.

Tompson koji napadački može da isporuči značajno menjala krvnu sliku crno-belih koji su i dalje bez Derika Vilisa, a nije bilo ni Lamara Stivensa za ovaj meč, koji bi mogao da bude u konkurenciji za duplo kolo koje sledi.

Pakleno duplo kolo i emotivan povratak Željka Obradovića

Partizanu raspored ne postaje lakši posle Reala. Nakon duela sa Bečom u ABA ligi, koji će biti prilika za odmor važnih igrača i razigravanje pojedinaca, sledi nedelja i dueli sa dva od tri glavna favorita.

Željko Obradović u utorak dolazi u Beograd posle odlaska koji je ostavio duboke rane, i to sa timom koji deluje kao kaznena ekspedicija. Ako je bilo sumnje zbog rasporeda u prva tri kola, razbijanje Fenerbahčea pokazalo je da "zeleni" igraju atomsku košarku. Previše je tu kvaliteta na sve strane, ali se odbrana ističe kao najznačajniji faktor. Skoro 20 poena u proseku iz tranzicije, drugi najveći defanzivni rejting (posle Crvene zvezde), drugi po broju ukradenih lopti, najmanje primljenih poena... Žargonski rečeno — beton. Sve kreće od sjajnih krilnih igrača poput Geršona Jabuselea, Isaka Bonge i Huanča Ernangomeza koji kombinacijom visine, atletičnosti i inteligencije omogućavaju bekovima da budu agresivni, a Matijasu Lesoru da iskače ponekad i do polovine terena.

Ni napad nije ništa lošiji — četvrti su po broju postignutih poena, drugi po ofanzivnom rejtingu i, nakon nekompletnog četvrtog kola, prvi po broju pogođenih trojki. Predvodi ga sjajni Silvan Fransisko i kao strelac i kao plejmejker, a tu je i Najdžel Hejs-Dejvis koji se ponovo preporodio kod Željka Obradovića. Ostali su tu egzekutori njegove košarkaške filozofije koja počiva na pametnim odlukama, savršenom spejsingu i strpljenju u pozicionom napadu.

Partizan će morati da uzme loptu Fransisku, proba da uvede Lesora u probleme sa faulovima (jer Mustafa Fol još uvek nije spreman za ozbiljniju ulogu) i natera lošije šutere da uzmu više lopti, dok sa druge strane mora biti što precizniji u realizaciji. Sudar dve ekipe koje najbolje kradu loptu i dve od četiri sa najmanje izgubljenih lopti garantuje ozbiljnu šahovsku bitku.

Kada se na to doda povratak Željka Obradovića, Matijasa Lesora i Isaka Bonge sa jedne strane emotivnog spektra i Geršona Jabuselea sa druge, istinski spektakl je zagarantovan.