Duletova "borba bre" i MVP simfonija za razbijanje prokletstva

Narativ o toliko čekanoj pobedi za anale lepo zvuči, ali za Partizan je mnogo bitnije sve ono što se dešavalo u sjajnoj večeri na terenu, pogotovo u kontekstu skepse koja je vladala uoči sezone, a koju ne bi smela da zameni ni euforija zbog jednog ozbiljnog trijumfa.

I samo da se na tren vratimo na pomenuti narativ. Od povratka u Evroligu, Partizan je sezonu otvarao gostovanjima i porazima, bilo ih je ukupno četiri, a pre toga čak osam godina nije igrao elitno takmičenje.

Pre te pauze, šest sezona u kojima su ekipu vodili legendarni Dule Vujošević i Vlada Jovanović nije bilo premijerne pobede, ali bilo je tu i gostovanja i teških mečeva na domaćem terenu, pa taj podatak nije ni izbliza toliko šokantan koliko na prvu loptu zvuči. Ipak, kada je bauk prvog kola konačno oteran, vreme je da pričamo i o košarci.

A crno-beli su je protiv Armanija igrali u taktovima koji prijaju ušima navijača.

Jer, sam kontekst uoči ovog duela bio je specifičan. Ovo je bila prva sezona od povratka u Evroligu u koju se nije ušlo sa Željkom Obradovićem, pa samim tim ni sa euforijom i nadanjima da bi ovo mogla da bude baš ta sezona u kojoj će legendarni stručnjak odvesti Partizan na evropski tron po drugi put.

Naprotiv.

U sezonu se ušlo sa skepsom i blagom depresijom iz nekoliko razloga. Prelazni rok nije izgledao ni bombastično ni zvučno kao prethodnih godina, roster ni po rečima uprave ni po rečima trenera nije kompletiran, a Partizan na pripremama nije odigrao nijedan meč sa velikanima iz Evrolige, pa pobede protiv Bešiktaša i Burga nisu nikog uverile da tu ima mnogo toga za nadu, dok je više zazvonio poraz sa zvukom sirene koji je podsetio sve na... Ma nećemo se vraćati na to i evocirati bolna sećanja.

Kada se doda da je Ostoja Mijailović sebi na mufte obezbedio novi mandat na skupštini pod tačkom razno i da i dalje ne sme u dvoranu pred navijače kluba koji vodi, nije tu bilo mnogo razloga za euforiju.

A, ipak – dobili smo veliko veče.

Bez dva pojačanja, sa povređenim Žofrijem Lovernjom i Derikom Vilisom koji se povredio na samom startu, Partizan je pokazao više nego što su se navijači nadali i utisak je više nego dovoljan da za početak dobije poverenje za nastavak sezone koje ovom timu treba kao hleb nasušni.

Ključ za sve bio je moto legendarnog Duleta Vujoševića koji je odzvanjao u glavama svakog navijača dok je grmelo pod svodovima „Beogradske arene“.

„Borba bre“, rečenica je koja je falila „grobarima“ jako dugo, a koju su igrači na terenu demonstrirali svojim primerom.

Ples „sudanskog puža“ – MVP Karlik upalio mašinu

Znalo se da će ovaj Partizan igrati u ritmu Karlika Džonsa, ali malo ko je verovao da će već u prvom kolu s indeksnim poenima 33 i dabl-dabl učinkom isporučiti partiju koja mu je donela priznanje MVP-ja kola. Od samog početka je Džons stavio tim na svoja leđa i krenuo da temeljno secira rivala. Prodori, promene ritma, šut za tri poena iznad njegovog standarda i interakcija sa navijačima bili su inicijalni impuls.

Partizan je pre svega igrao agresivno u odbrani i sjajno zatvarao reket na krilima Kevarijusa Hejsa, koji je kao defanzivni plejmejker pokrivao sve i zatvarao rupe, čime je olakšavao ostalima da budu maksimalno agresivni u napadanju linija dodavanja i pritisku na loptu i igrača. Partizan je na taj način oduzeo veliko oružje Armaniju, igru preko Mozesa Rajta, i naterao ih na teške šuteve sa poludistance i distance, jer bi se svaki pokušaj na obruču završio neslavno.

Sa druge strane, crno-beli su pokušavali da nakon dobre odbrane i preuzimanja poseda trče i probaju da u ranom napadu uhvate protivnika na krivoj nozi, jer je jasno da će u ovom sastavu pozicioni napad imati dosta problema. Bilo je tu grešaka, srljanja, promašenih zicera i povremeno loših odluka, ali je to postavilo ton ove utakmice.

Jer, ono što navijači moraju da shvate jeste da će ovaj tim dosta grešiti kada je napad u pitanju, ali da će morati da bude agresivan jer će drugačije teško moći da parira, bar dok ne dođu pomenuta pojačanja.

Zbog toga fokus i jeste bio na odbrani. Svi ti promašaji Partizan nisu izbacivali iz ritma, jer su crno-beli sjajno trčali nazad, a onda agresivnošću i dobrim rotacijama otežavali posao Armaniju.

Tu su prednjačili Luka Vildoza i Alesandro Pajola koji su ukrali šest lopti zajedno (Vildoza četiri, Pajola dve), a agresivni su bili i Lamar Stivens, Arijan Lakić i Derek Alman.

Takav vid odbrane nosi svoje rizike, pogotovo kod ekipa koje imaju više kvalitetnih plejmejkera od Armanija i koje će to znati da kažnjavaju, ali sa igrom Hejsa pre svega, a zatim i Tonjea Džekirija i Nikole Tanaskovića koji na iskakanjima i u preuzimanjima u dobroj meri uspore rivale i omogućavaju da se ostali vrate na svoje igrače, Partizan može i mora da rizikuje jer na kraju to donosi mnogo više koristi.

Iz odbrambene sigurnosti je, kako je meč odmicao, dolazilo i samopouzdanje u napadu i manji pritisak, jer su svi bili svesni da odbrana može da ispravi gotovo sve. Uz to, utisak je i da je Karliku Džonsu sa ovakvim profilima igrača lakše da sačuva energiju u odbrani kako bi u napadu plesao u svom stilu.

Imao je Partizan kriznih perioda u drugoj i trećoj četvrtini i tu propustio priliku da dosta bolju igru pretvori u veću razliku, ali za promenu nije bilo panike.

Ni kada je Armani uspeo da izjednači i bio u boljem ritmu na krilima Marka Gudurića i Aleksa Pitersa, ni kada je više od deset minuta bio bez pogođene trojke.

Partizan je u prvom poluvremenu ubacio osam pogodaka za tri, dok je devetu pogodio tek početkom četvrte četvrtine u režiji Karlika Džonsa. Taj period bio je njegov doktorski rad.

Partizan je stigao od 63 do 79 poena na način da je polovinu postigao sam Karlik, dok je drugu polovinu asistirao nekim neverovatnim dodavanjima nakon što bi razbio odbranu i onda samo pronašao metu.

Njegov „hesitation“ dribling deluje gotovo nezaustavljivo. Sitni koraci, kretnje napred-nazad i promena brzine kojom se napada obruč po pravilu zamrzne odbranu i ostavi je na ničijoj zemlji, što objašnjava kako sa lakoćom dolazi do svojih pozicija na šutu ili obruču iako to ponekad deluje usporeno – odakle je i dobio nadimak sudanski puž.

Partizan je upravo u poslednjoj deonici konačno slomio Armani, koji je do tog trenutka odbijao da umre, ali je bilo vidljivo da ne može da parira energiji Partizana i agresivnošću koju je doneo na teren.

Ono što treba istaći jeste da ekipa deluje prilično kompaktno i da sa strane deluje kao da je hemija savršena. Jasno je svima da je ovo Karlikov tim i da svako ima svoj zadatak koji treba da odradi. Penjaroja je mogao da kombinuje zanimljive petorke i da maksimalno forsira igru sa dva kreatora i igrača koji vole da igraju sa loptom.

Ne izgleda isto kada je Karlik na terenu, ali kombinacija Alesandro Pajola i Luka Vildoza je funkcionisala prilično dobro, dok u odbrani ton daju pre svega Kevarijus Hejs i Lamar Stivens, koji mogu da preuzimaju gotovo sve i tako olakšavaju ostatku rostera.

Treba dodati i da je Tonje Džekiri imao tri ukradene lopte i tri asistencije i generalno dobru igru u odbrani u ovom sistemu. Jedino je donekle ostao dužan Itan Tompson, ali je jasno da će njemu trebati malo vremena. Sa druge strane, igrom u odbrani i dobrim stavom svakako je sebi kupio vreme da i napadački proradi, a takav mentalitet je ono što je Partizanu falilo godinama.

Jedini minus je povreda Derika Vilisa koji će biti odsutan tri ili četiri nedelje, a Partizan je ionako kratak na poziciji krilnog centra, ali je bar izbegnut neki gori scenario.

Partizan sada čeka ekipa Pariza koja je dosta promenila roster i dovela nekoliko potencijalno sjajnih igrača. Ipak, na gostovanju Panatinaikosu u Atini smo videli da je ekipa prilično neuigrana, a Panatinaikos je, iako je bio izraziti favorit, najviše štete rivalu naneo žestokom borbom i agresivnošću.

Ako je to recept, ovaj tim Partizana definitivno ima sve preko potrebne sastojke.