Zbog ovakvog Partizana će navijači padati u trans, jedna stvar iznenadila i najveće optimiste

Bajern, pa Makabi skinuti su u maniru u kojem igraju elitni timovi, rutinski i bez previše drame, čak i kad je delovalo da je ima. Ekipa je pokazala da je u ovako ranoj fazi sezone sposobna da uprkos činjenici da je sklopljena od nule pokaže potrebnu dozu sigurnosti kao da su baš dugo tu. To je dokaz da kada imaš kvalitetne sastojke i imaš kuvara koji zna da od toga napravi vrhunsko jelo, ne možeš mnogo da pogrešiš, a vrapci na grani znaju kakvu košarku zna da kuva Željko Obradović.

Kada je meč sa Makabijem u pitanju, priču je najbolje krenuti od samog kraja i poteza koji je došao kada je sve bilo gotovo, ali u kojem je možda i najbolje sadržana suština ovog tima. Pri rezultatu od 12 poena razlike na dvadesetak sekundi do kraja, trojica igrača u sekvenci koja je oduševila sve navijače se baca na parket kako bi sprečila da lopta izađe u aut.

Romantici će odmah da se sete ere Duška Vujoševića i čuvenog pokliča „borba bre“ koja je postala sinonim partizanštine modernog doba, a ovaj Partizan deluje u tom segmentu kao da ga je Vujošević lično birao. U tom momentu je najbolje sadržana suština i Željkovog Partizana.

Igrači svesni trenutka i uloge koju imaju ne biraju koje akcije će i kako da igraju, već se u svakom momentu bacaju na glavu. Da se vratimo na Duleta, ne čašćavaju svojim prisustvom.

Tako na primer Ife Lundberg u tridesetim godinama, nakon igranja za najveće evropske klubove, nema problem da na krilima navijača poleti na parket za loptom kada je sve gotovo. Tako Aleksej Pokuševski, nakon NBA karijere koja je u jednom trenutku obećavala, nema problem da minute u timu zarađuje kao defanzivni specijalac i ukrade šou serijom blokada.

Mnogo je takvih primera u ovom timu, a sa meča sa Makabijem može se izdvojiti i onaj kada Tajrik Džons u besu šutira reklamu, jer je prethodno promašio dva zicera. Jer mu je stalo.

Što se same igre tiče, videli smo dva poluvremena kao i na meču sa Bajernom, samo je sada kraj bio taj koji je bio bolji od početka. Partizan je katastrofalno otvorio meč na skoku, što ga je koštalo i stvaralo velike probleme. Crno-beli su dozvolili čak 14 ofanzivnih skokova Makabiju koji je na konto toga mogao bez pritiska da uzima i pogađa teške šuteve, jer bi i u slučaju promašaja dolazila druga šansa koja je obilato pretvarana u poene.

To je poništavalo i trenutke kada je igrana dobra odbrana, a ni sjajan napad koji ponovo zaslužuje posebno mesto nije došao do izražaja. Ako se iz svega toga može nešto pozitivno izvući, to je da Partizan uprkos neverovatno visokom broju dozvoljenih ofanzivnih skokova na poluvreme nije otišao sa zaostatkom većim od četiri poena.

Jasno je bilo da će u trenutku kada iskontroliše skok, Partizan iskontrolisati i meč, a u nastavku je i defanziva podignuta na veći nivo i to je bilo dovoljno da se reši Makabi. Kada pričamo o napadu koji je na početku sezone i nestvaran i koji oduševljava i zbog činjenice da je ova ekipa viđena više kao odbrambena sila, onda treba istaći nekoliko stvari.

Prvo, očigledno da se šuterska rapsodija ne smiruje, jer je Partizan ubacio 11 trojki iz 23 pokušaja za 47,8 odsto procenta van linije 6,75 metara. Partizan je i dalje neprikosnoven u tom segmentu i sada kada su procenti u pitanju nema konkurenciju, jer je prvi sledeći tim na nešto preko 41 odsto.

Sa ukupno 46 postignutih trojki je drugi najbolji tim Evrolige iza Bajerna koji je u ludom meču protiv Pariza uspeo da izbije na prvo mesto, a crno-beli su i treći najbolji napad po broju poena i prvi po procentu šuta iz igre. Ove brojke dobijaju na težini ako se uzme u obzir da nijedan igrač ove sezone nije došao sa reputacijom elitnog šutera kakakv je na primer bio Džejms Naneli.

Najbolje brojke prošle sezone imao je Sterling Braun, koji je u Albi šutirao 35,7 odsto, a niko od pomenute bekovske linije niti krilnih igrača nije dobacio ni blizu 45%. Zato timskih 46,9% deluju nestvarno, jer nadmašuju indivualni prosek za preko deset odsto ako sagledaju karijere najboljih šutera.

To je i pokazatelj kvalitetne napadačke igre Partizana i velikog broja otvorenih i poluotvorenih šuteva kao posledica i velikog broja asistencija koje nisu bile tipične za crno-bele. Partizan je meč sa Makabijem završio sa 23 asitencije i sa prosekom od 20 je drugi najbolji tim u Evroligi.

Posebno imponuje da nije kao u slučaju Reala ta brojka na krilima jednog igrača kao što je Fakundo Kampaco, već su doprinos dali i Karlik Džons sa šest, Ife Lundberg sa pet, Brendon Dejvis sa tri i još nekoliko igrača koji su zabeležili jedno ili dva dodavanja.

Taj momenat u koje veliki broj igrača kroz dobro čitanje protivničke odbrane ili ekstra pas može da stvori višak je postalo veliko oružje ove ekipe. Ukoliko probleme sa skokom svede na razumnu meru i ostvari defanzivni potencijal koji je projektovan, ova ekipa može da ide daleko u ovoj sezoni Evrolige.

Na sve to treba podsetiti da Partizan igra bez Dvejna Vašingtona i Ajzee Majka koji su projektovani za značajne uloge i ukoliko se budu uklopili, plafon će biti samo još veči.

BONUS VIDEO