Tamara Skrozza o Parkinsonu: Govorim, jer ne znam da li ću za godinu dana moći

"Nisam nikad o Parkinsonu govorila pred kamerama. Smatrala sam da to prosto nije tema, da to nije nešto čime bi ja trebalo u javnosti da se bavim. Međutim, kako godine idu i taj stav se nekako kod čoveka menja, kako nailaze različite nedaće taj stav se menja. U kontekstu tema o kojima sam se ja bavila prosto bi bilo nepošteno i prema sebi, pa i prema toj javnosti kojoj dugujem i nagrade i priznanja i sve ostalo, da neke stvari prećutim i sakrivam. Kod mene su sad stvari takve i da ih je nemoguće sakriti, pa bi bilo besmisleno pokušavati da ne govorim o nečemu što je jasno da je problem, ali i da ne pokušam da nekom vrstom svog uticaja, ako ga imam, da ne pomognem ljudima koji se nalaze u sličnim situacijama, ako ne i u istim", objasnila je Tamara Skrozza na početku razgovora.

Kako je objasnila, kao novinarku koja je karijeru izgradila u pisanoj formi najsnažnije ju je pogodio trenutak u kom zbog tremora desne ruke više nije mogla da piše kao nekad:

"Skoro četiri godine posle dijagnoze više ne mogu da se potpišem, ne mogu da držim olovku. Kucala sam sa deset prstiju, slepo. Oni koji kucaju slepo znaju da to posle nekog vremena pređe u refleks. Sada kada stavim ruke na tastaturu meni i desna i leva ruka kreću da kucaju, ali desna pravi problem, kuca neke razmake koje ne treba da kuca. Sa kompjuterskim mišem jedva upravljam. Sa tim se još uvek suočavam. Donekle sam promenila posao. Od novinarke štampanog medija, prešla sam u video produkciju, u agenciji Fonet sam urednica video produkcije i novinarka sam serijala Kvaka 23. Snimam sagovornike, nije mi neophodno pisanje. Ali svejedno, u novinarskom poslu moraš nešto da zapišeš. I to je situacija sa kojom se ja borim svakodnevno. Ako me nešto gura u slabost to je kad sednem i ja bih nešto pisala, a ne mogu, nego pišem tekstove na telefonu"; objasnila je Tamara.

Tamara je govorila i kako je kao samostalni roditelj u surovoj novinarskoj profesiji osetila svu oholost društva i pre dijagnoze Parkinsona, na koji način ljudi i insitucije reaguju na osobu kojoj se trese ruka, zbog čega je nekad u takvoj situaciji jako teško zatražiti pomoć, čak i ako ti treba, ali i kako za nju nikad nije bilo opcija da decenije borbe za novinarsku etiku "pusti niz vodu" i pronađe neki možda manje stresan i bolje plaćen angažman, po cenu etike.

"Više nemam vremena za filozofiju, niti da vaspitavam ljude oko sebe. Sada mi je nekako važnije da u svom javnom delovanju utičem na ljude koji imaju problem, da se pomire sa problemom. Ne sad kao da ga ponosno nose. Kao idem ulicom i vičem - Jao ja imam Parkinsonovu bolest, baš super, dajte mi orden! Nego da prosto tu svoju bolest shvate kao deo sebe. Ako ću da budem potpuno iskrena, ni ja je nisam prihvatila još uvek do kraja. Smeta mi. Opterećuje me. Radim treninge za mlade novinare i znam da su ti moji učenici više usmereni na to što se meni trese ruka nego na to što im ja pričam. Onda na početku kažem da imam Parkinsonovu bolest, da se tresem i da ne obraćaju pažnju na to. Tako isto i sagovornicima kažem. A sada prvi put javno govorim o tome. Razmišljala sam kada si me pozvala da li da dođem, a onda sam se setila velikog Muhameda Alija. Ako je onoliki čovek, sa onolikom inteligencijom mogao da u poodmakloj fazi razvijenog Parkinsona pristane da zapali olimpijski plamen. On je jedva stajao na nogama i jedva je držao onu baklju, kao kada bih je sada ja držala, to je prosto nemoguće, teško je. On je pristao na to. Tako da, ako može Muhamed Ali pred milijardama ljudi i celom planetom da pokaže koliko je bolestan, ali i koliko je ta bolest deo njega i da je on još uvek taj kog mi znamo,ez obzira što se sav trese da je zaslužio da zapali olimpijski plamen, onda mogu i ja da dođem kod Miljane i da pričam o Parkinsonu", rekla je Tamara Skrozza.

"Imamo taj mentalitet da je bruka pričati, da ljudi ne bi rekli da si onakva ili ovakva. Mislim da ljude treba ohrabriti. A ja više nemam vremena. Ne znam koliko ću dugo još biti operativna. Za godinu dana možda više neću moći da dođem u neki TV studio. Za dve godine možda neću biti u stanju da sedim na stolici, koliko god htela ili ne htela da pokažem ili sakrijem svoju slabost", rekla je Tamara Skrozza u fantastičnom razgovoru sa Miljanom Nešković u podcastu Snaga uma na Nova.rs.

[video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=podcastsnagaumadanijelavranjesmm-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3451038"]