Nova epizoda podcasta Snaga donosi razgovor sa istraživačkim novinarom i urednikom KRIK-a Stevanom Dojčinovićem. Kao novinar sa višegodišnjom karijerom u istraživanju načina na koje operišu narko-klanovi na ovim prostorima, Stevan je u razgovoru sa Miljanom Nešković otkrio kako izgleda životni put "tih momaka" do školskog dvorišta i navijačkih tribina, pa do dilovanja, ubistava, kasapljenja... Koliko je tu zaista novca u igri? Koliko je romantizirana slika o "žestokim momcima i njihovom životu" i šta razlikuje one momke koje ljudi s vrha tretiraju kao "potrošnu robu" od onih koji će jednog dana uspeti da se približe tom kriminalnom vrhu? U razgovoru koji otkriva početne psihološke motive koji su u senci velikih afera, ubistava, ali i mitova o kojima čitamo u medijima, Dojčinović je ukazao na sliku realnog života u raljama organizovanog kriminala, ali i objasnio razliku između država u kojima je "kriminal organski", dakle nastao na ulici, i Srbije, u gde glavnu ulogu u građenju i širenju kriminalnih mreža ima država.
POGLEDAJTE JOŠ
„Najniže grupe su uglavnom neka vrsta huliganskih, navijačkih grupa, koje su se u najčešćim slučajevima prikačile nekoj ozbiljnijoj kriminalnoj grupi. Dakle, postoji neki klan, koji je u nekom međunarodnom švercu droge i oni često sarađuju sa navijačkim grupama, zato što su navijačke grupe jako dobre za regrutovanje tih mladih ljudi. Oni prvo postanu navijači na tribini, pa ih testiraju i daju im ozbiljnije zadatke. Vođe navijača mogu da vide ko će otprilike koliko daleko da ide. Nekome će biti okej da se bije na tribini, ali to ne mora nužno da znači da će ući u ubistva. Neko je bolji da ga iskoriste da bude izbacivač, neko je bolji da bude diler koji će da prodaje na splavovima drogu, a neko ima baš žicu da ga ubace u ubistva. Mislim da oni, u suštini jako dobro regrutuju te ljude i razumeju ko je dobar za koji element. Neki treba da budu na stadionu i da navijaju… Te navijačke grupe su dobri regrutni centri, a te vođe navijača su likovi koji s psihološke strane mogu dobro da ocene te klince. Obično su harizmatični i njih ti klinci vole. Oni su mnogo jeftina radna snaga. U Srbiji se ubija za skoro ništa. Ti klinci za teška ubistva dobiju dvadeset ili pedeset hiljada evra u najboljem slučaju, a nekad i besplatno rade da bi dokazali. Prosto, odu i izvrše neko ubistvo. Ako gledamo cene naručivanja ubistava nekad i sad, te su cene jako opale. Nikad jeftinije niste mogli da organizujete ubistvo nego sada, i to je uglavnom zato što je dosta tih klinaca uključeno i jeftino ih plaćaju“, rekao je Stevan i istakao da su iznad regrutnih centara obično neki karteli, kriminalne grupe koje švercuju međunarodno drogu.
„To sada kad kažemo deset, dvadeset ili pedeset hiljada evra nekome možda deluje mnogo, ali evo kako to izgleda. Vi sad kao kriminalac morate dva dana da radite, da ubijete čoveka, da iseckate telo, da ga sameljete, da to bacite u reku. U tom procesu neko može da vas uhapsi, pa da zaglavite do kraja života u zatvoru. Često su ljudi koji su takve poslove obavljali dobijali dvadeset hiljada evra. To je problem i što često ti mladi ljudi misle da tu leži neki nedostižan novac, ali u suštini tu je malo novca“, objasnio je Dojčinović i priznao da se i on iznenadio kada je sa kolegama intervjuisao porodice ubijenih kriminalaca, kada je shvatio u kakvim su uslovima živeli, kao i da nekima majke rade kao čistačice.
„Mi zamišljamo da oni imaju neke vile, ali to nije tako, to su bajke“, rekao je i podvukao da se mladi kriminalci obično tretiraju kao „potrošna roba“, kao i da je to svet u koji neki momci ulaze pre punoletstva, kao vrlo mladi.
BONUS VIDEO: Savo Manojlović o detinjstvu u Prištini: Bilo nam je normalno da gledamo oklopnjake i vojsku na ulici, tako smo rasli
