Nova epizoda podcast-a Snaga uma je pred vama! Gost Miljane Nešković je pisac Branko Rosić, koji iza sebe ima tri objavljena romana ("A tako je dobro počelo", "Za sutra najavljuju konačno razvedravanje" i "Dolazak matadora"), bezbroj kultnih novinarskih intervjua, ali i Medalju Britanske Imperije, kojom ga je odlikovala britanska kraljica Elizabeta II. Zbog toga ga zovu nekad "pankerom sa maskom novinara", a nekad "omiljenim Srbinom na engleskom dvoru". Rosić piše o egzistencijalnim i vrednosnim karakteristikama aktuelnog trenutka na planeti, tako što se između ostalog bavi nadama i strahovima svojih likova. Oni često spolja deluju kao pobednici u takmičenju lokalnih licemera koji su zauzdali kapitalizam i sad u životu imaju sve, ali ispod površine je uvek najzabavnije, kako u životu, tako i u Rosićevim pričama. Baš zbog toga, tema današnje epizode su možda dve najsnažnije motivacije u životu svih nas - sigurnost i kontrola. Kako nas kontrola guši? Zašto smo tako lako spremni da se odreknemo slobode (tako što kontrolu nad svojim životom prepustimo korporaciji, političkoj organizaciji ili nečemu trećem) zarad sigurnosti koja u praksi zapravo ne postoji? Da li je lakše živeti kako ti se kaže i ne postavljati pitanja, ili sam tabati sopstveni put na kom si za svako nezadovoljstvo samo ti odgovoran? Ovo su samo neka od pitanja koja su verovatno središte interesovanja modernih filozofa, a o kojima je Branko Rosić govorio u svom stilu, pitko, neizmerno slikovito i pre svega iskreno.

Kako u svojim romanima čitaoce često vodi na zanimljiva putovanja uz objašnjavanje načina života lokalaca, Branko Rosić je u podcastu pokušao da zamisli kakav bi utisak imao o Beograđanima kada bi prvi put kao totalni stranac došao u našu prestonicu i prošetao gradom kako to inače na putovanjima radi:
„Prvo bih primetio našu brzu starost. Sada sam došao iz Španije, tamo uveče izlaze i mladi i stariji ljudi, parovi u godinama… Kod nas postoji to čuveno – Zar ti nije bilo dosta? Tu je zastupljen i problem nemanja sredstava – sad ću celu platu ili penziju da dam sinu da kupi prvo sladoled, pa da izvede na pizzu devojku… Iz ovih ili onih razloga, kod nas stariji ljudi uglavnom sede u sobama. Prvi simptom starosti u Srbiji je da prestaneš da ideš bilo gde. I to se dešava vrlo rano. Ja se sećam da si ti već sa 28 godina mogao da čuješ – Pa zar se nisi naizlazio? To je toliko dubok problem da organizatori koncerata to već prepoznaju i znaju da ne mogu da dovode neke starije bendove i stara rok imena, jer u Srbiji stariji ljudi ne izlaze. Neki organizatori događaja su tako bankrotirali. Sigurno bih kao turista u Beogradu prvo zapazio večernju oseku starijih ljudi. Ne kažem da stari ljudi na Zapadu uveče pomahnitaju, izbace mlade i samo oni izlaze. Ali su prisutni, žive. Ovde se starost povlači, kao što postoji utisak da nigde nema ljudi sa hendikepom. Osećaju se kao višak“, primetio je Branko Rosić i objasnio da se ovde ne radi o krajnostima niti tome da svi treba da glume lažnu mladost i farbaju se u zrelim godinama, već naprotiv, o slobodi da se u svakom dobu života živi ispunjeno i lepo, koja je ovde povezana sa ekonomskim prilikama donekle, ali nije tačno da je baš uvek samo to razlog zbog kog se stariji ljudi u Srbiji „zatvaraju u sobe“.
Rosić je objasnio je njegova generacija prva uspela da probije te socijalističke imperative o tome kako svi moramo da živimo isto, učimo školu, ne ističemo se, ne vrdamo mnogo, nađemo takozvani stalan posao i radimo jedno isto do penzije u kojoj se sve podrazumeva. Između ostalog to se desilo i  zato što je devedesetih postalo jasno da ništa baš nije tako sigurno i tako zakucano kao što su njihovi roditelji mislili. Zbog toga se nada da će ista ta generacija uspeti i da probije tu nametnutu naviku da aktivan život maltene prestaje u određenim godinama za većinu ljudi i da su stariji ljudi u gradu tako retki da budu atrakcija kada se pojave na bilo kom mestu koje nije pijaca, samoposluga ili dom zdravlja.
„Razmišljam o tome. Ne mogu sebe da zamislim u tom scenariju. Bićemo mi Španci ovog grada i izlazićemo i u poznim godinama. Gledalac će možda reći – lako je njima, ali ja sa mojom penzijom ne mogu ništa nego da kupim Sava hleb, da se najedem i što pre zaspim. Uvek će se tu javljati ekonomski razlog. Ipak, i kod onih koje ekonomski razlozi ne pritiskaju, odvzvanjaće to naučeno – Pa dobro čoveče, valjda si se ti naizlazio? Kao naživeo si se i sad ti je dosta“, rekao je i zaključio da se čini da smo generacijama navijani kao da je poenta izlazaka upoznati tu neku osobu sa kojom ćeš da provedeš ostatak života u sobi, dok se jedno drugom ne smučite.
„To je ta tema. Sloboda. Mi smo sada govorili o raznim slobodama i neslobodama. Ako hoću da izađem treba da budem slobodan od toga šta mi društvo nameće da znači – naživeti se“. rekao je Branko Rosić u novoj epizodi podcasta Snaga uma koju možete pogledati već sada.

Bonus video – Dr Dejan Žujović: Situacijom gospodare oni koji nisu imali devojku na vreme

Naše podcaste možete slušati i na platformama Google podcast, apple podcast, soundcloud, spotify, stitcher, castbox i deezer.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Tagovi

Komentari

Svi komentari (0)