5
Patetičan ne smem biti, ličan moram. Ni u najtananijim baladama Bore Đorđevića nije bilo patetike, nego samo neke uzvišene oporosti i neizbežne ironije pa patetici nema mesta ni u ovom skromnom oproštaju od čoveka koji je plamteo nepatvorenim sjajem istinske rok zvezde i tragikom pesnika originalne poetike, naizgled jednostavne a, zapravo, duboke, proročke i opominjuće. U tome i jeste bilo njegovo majstorstvo, onaj korak ispred i stepenica iznad svih i iz te pozicije je poentirao i muzički i tekstualno, uspostavljajući kanone i gradeći poetsko-muzički testament koji će stajati na počasnom mestu u panteonu jugoslovenskog i srpskog rokenrola.
Sve što je zasluživalo da se nađe u pesmi, uspeo je da opeva i otpeva, umeo je da uzdigne i banalne stvari, poigravao se temama i stihovima umećem, talentom i snagom autentičnog pesnika, pa je izgledalo kako te rime izviru i pišu se same od sebe. Nije imao pretenzija da bude „ozbiljan“ pesnik, bio je veliki pesnik a to je nivo više od ozbiljnosti. U nekoliko njegovih „lakih“ stihova stalo bi više istine i poruka nego u čitavim zbirkama poezije, do onoga što je njemu u trenu polazilo za rukom, olovkom i gitarom mnogi nisu mogli da dometnu ni ceo život mrčeći papir i mastilo.
Da je bilo koja svetski poznata rok grupa – Pink Floyd, Black Sabbath, Dire Straits…- napravila „Pogledaj dom svoj, anđele“ to bi sigurno bila jedna od desetak najvećih rok pesama svih vremena, što ne znači da i ovako nije. Da je samo nju ostavio iza sebe, dovoljno je, a ostavio je mnogo više.
Bol rastanka i ljubavne izdaje može se opipati u „Dva dinara, druže“ i „Ostani đubre do kraja“ a ljubavna čežnja u „Kada padne noć“; „Dobro jutro“ je obol praznini posle ljubavne noći, „Lutka sa naslovne strane“ je portret lažnog i sumnjivog uspeha i njegove cene; „Zvezda potkrovlja i suterena“ i „Džigi bau“ su antologijske posvete ljudima sa margine, „Ko te ljubi dok sam ja na straži“ sažima vojnički nemir i sumnje; „Gastarbajterska pesma“ je himna pečalbara, „Srećan put, pišo moja mala“, „Cava“ i „Evo ti za taksi“, ustupak sirovom mačizmu; „Kad sam bio mlad“ oda pustoj mladosti bez ulepšavanja i kićenja, „Ravnodušan prema plaču“ genijalni opis post mortem hipokrizije; „Na Zapadu ništa novo“ i „Oko mene“ su sociološke minijature, „Al Kapone“ maestralna demistifikacija kulta vođe, album „Njihovi dani“ hrabri politički bunt protiv autoritarnog vladajućeg para Milošević-Marković; „Ja ratujem sam“ i „Ja ću da pevam“ su programske pesme Borinog životnog i pesničkog kreda…
PROČITAJTE JOŠ:
Zašto moram biti ličan? Zato što sam Boru Đorđevića upoznao mnogo pre nego što ćemo se prvi put sresti, polovinom devedesetih godina prošlog veka, u sfumatu duvanskog dima i alkoholnih isparenja „Kod Toze Grka“ i potom ga, nekoliko godina kasnije, ne baš uspešno, „razvesti“ od alkohola u šaljivom performansu u „Kući strahosmeha“ koju je držao kantautor Ivanko Rosić. Ako me sećanje služi, doneli smo gajbu piva ( a trebalo je crnogorske loze, jer je, mahom, nju konzumirao) i gajbu „koka-kole“ i „razveli“ ga od prve i venčali za drugu.
A, zapravo, sa njim „drugujem“ od tinejdžerskih dana kada sam se „dohvatio“ njegove muzike i pesama i nikad nisam prestao da ga slušam, čak i kad je znao da „zaluta“. Bio mi je vannastavna lektira, sve sam mu pesme znao napamet. Kupio me je, za sva vremena, beskompromisnim stihovima, moćnim glasom i gitarskim rifovima i onim drčnim i hrabrim stavom nemirenja koji mu je i u poznim danima ostao u očima.
Grešio je. I neka je, nije bio monah. Bio je patrijarh jugoslovenskog rokenrola. Naš Džim Morison.
Trošio je duvan. Trošio je alkohol. Trošili su oni njega. Sve bez ostatka i kalkulacije, do daske. Kako je stvarao, pisao i pevao tako je i živeo. Na kraju je, kako je proročki pevao, uzeo zadnji voz za Čačak. Omašio je samo u jednoj pesmi. Nije ostalo samo ćutanje. Sahranjen je uz gromoglasan aplauz i ovacije. Nije to bilo neprilično, bilo je baš onako kako treba. Živeo je glasno, tako je zaslužio i da ode. Ipak… Jednim pogledom dodirujem tugu, sećanja opet se bude, ja više ne smem da gledam niz prugu… Zbogom, Veliki Boro!