Početak 2024. godine biće u burnoj istoriji srpskog novinarstva zabeležen po – atentatu na NIN. I po činjenici da je redakcija ovog njuzmagazina, od glavnog urednika do sekretarice i lektorke dala kolektivnu ostavku, ne slažući se s promenom uređivačkog koncepta. Redakcija će praviti novi časopis, ali je ime, brend, najstarijeg balkanskog njuzmagazina, sa NIN-ovom nagradom, poklonjen (!?) direktorki u kompaniji dosadašnjeg izdavača Ringijera.
Nije poklonjena samo trenutna novčana vrednost NIN-a, nego i devedeset godina duga i slavna prošlost časopisa, obeležena neprestanim borbama novinara za slobodu izražavanja: počelo je zabranom 1935, usledile su pretnje, disciplinovanja, smenjivanja urednika, odlazak pola redakcije 1990. i učešće u osnivanju Vremena… U poslednjoj deceniji redakcija je u nefer tržišnoj utakmici, bez podrške izdavača, bez oglašivača i bez reklame časopisa u drugim medijima, igrala pretešku ulogu psa čuvara društva od samovolje vlasti. Objavljivali su, pre svega, tekstove o onome što je vlast pokušavala da zataška – o kriminalu i korupciji, o aferama koje obeležavaju prethodnu deceniju života u Srbiji.
Nove generacije, koje se informišu gotovo isključivo na društvenim mrežama, o ovom papirnom izdanju iz prošlog veka ne znaju mnogo: ukorenjen je januara 1935. godine, kada je grupa mladih, levo orijentisanih intelektualaca, članova tada ilegalne KP (dr Vojislav Vučković, muzikolog i Sveta Popović, novinar – vlasnici i glavni urednici, Veselin Masleša, Jovan Popović, Oton Krstanović, Božidar Adžija – urednici) odlučila da pokrene list za politička, društvena i kulturna pitanja, „Nedeljne informativne novine“, koji će kritički pisati o sistemu, uprkos stalnih pretnji cenzora i revnosti tužilaca. Sizifov posao, pa je NIN-ov predak izdržao nepunih osam meseci pre konačne zabrane.
Nove generacije, koje se informišu gotovo isključivo na društvenim mrežama, o ovom papirnom izdanju iz prošlog veka ne znaju mnogo: ukorenjen je januara 1935, kada je grupa mladih, levo orijentisanih intelektualaca, članova tada ilegalne KP odlučila da pokrene list za politička, društvena i kulturna pitanja Nedeljne informativne novine, koji će kritički pisati o sistemu, uprkos stalnih pretnji cenzora i revnosti tužilaca. Sizifov posao, pa je NIN-ov predak izdržao nepunih osam meseci pre konačne zabrane
Šesnaest godina kasnije, posle četiri godine rata, socijalističke revolucije i rezolucije, druga grupa obrazovanih i kosmopolitski orijentisanih intelektualaca, sa znanjem jezika i iskustvom rada u omladinskoj štampi (Najdan Pašić, Steva Majstorović, Zira Adamović, Dragan Stojiljković…) reanimira NIN koji pada na posno tlo sive agitpropovske štampe: početnih 50.000 primeraka pokazuje da je on „nešto drugo“ i da za tim drugim postoji glad publike: komentari sa žaokom pisani su neforumskim jezikom, reportaže su opisivale predele, pojave i ljude nepreslikane sa plakata za radne akcije, procvetala je britka umetnička kritika koja pored hvalospeva ukazuje i na promašaje, a otvaranje zemlje nagovestila je izuzetno popularna rubrika Izbor iz strane štampe, mogućnost ugledanja na zapadnjačke novinare pa i takmičenja sa njima.
Ninovi novinari postaju autori sa prepoznatljivim imenima, prezimenima, pa i nadimcima; čitaoci su mogli da ih razlikuju po slobodnijem, ličnom izboru tematike, po sopstvenom stilu i jeziku što je nazvano – ninovskom novinarskom školom. Ninovim autorima pripisuje se osnivanje „Muzeja savremene umetnosti“ ( Miodrag Protić), „Ateljea 212“ (Borislav Mihajlović Mihiz), Fakulteta političkih nauka ( Najdan Pašić, Dragan Stojiljković).
Suočen sa rastućim troškovima proizvodnje, NIN posle deset godina ulazi u kuću Politika koja ima štampariju i prateće službe, a kolege iz ostalih izdanja pomalo popreko gledaju na te „nadobudne“ ninovce spremne na borbu mišljenja, iznošenje subjektivnih gledišta, polemike i sukobe. Ta novinarska hrabrost i pretvaranje časopisa u tribinu nije, u jednopartijskom režimu išla bez potresa, ribanja urednika u CK-u, kažnjavanja i smenjivanja glavnih urednika, uvođenja dotad nepoznate institucije direktora-kontrolora, kao ni stalnih pretnji, ucena i pritisaka. NIN je 1968. bio jedini list, izuzev studentske štampe, koji je nedvosmisleno podržao studentske proteste.
Redakciji nije oproštena anketa tada jeretičkog naslova: „Jugosloven, ko je to?“ pa je iz Zagreba doveden novinar Frane Barbijeri za glavnog urednika. On je, sa urednikom Sergijem Lukačem, 1970. ponudio novu, njusmagazinsku koncepciju časopisa, radikalno drugačiji dizajn ( crno beli novinski format pretvoren je u časopisni, kolor ). Bilo je to treće, simbolično, rađanje NIN-a po ugledu na svetske magazine novosti koji su, posle Drugog svetskog rata postigli milionske tiraže shvativši potrebu tadašnjeg modernog čoveka da mu se, iz obilja nedeljnih vesti izaberu najznačajniji događaji i da se oni, posle analize, protumače – zašto se nešto događa i šta će biti dalje? Umesto sveznajućeg autora sada se pojavljuje tim onih koji biraju teme, istražuju pojavu, traže sagovornike, intervjuišu, pišu, skraćuju ili produžavaju, začinjavaju i proveravaju tekst. Novi pristup podrazumevao je dublje poniranje u temu pa je, uprkos otpora starih čitalaca, doneo tiraž od 140 000, za 50 000 veći od prethodnog. Jedino što Ninovci nisu bili su spremni da prepuste timu bilo je autorsko prava na potpis. A kada je glavni urednik, Hrvat, smenjen zbog – podrške NIN-a srpskim liberalima, Dragan Marković podmlađuje NIN koji čita i mlada publika, privučena upravo potpisima svojih vršnjaka – Bogdana Tirnanića, Aleksandra Tijanića, Bore Krivokapića…
Pritisci na redakciju NIN-a i pokušaji disciplinovanja njegovih autora u vreme Miloševićevog režima bili su toliki da je 1990. godine pola novinara napustilo redakciju i otišlo da pomogne u stvaranju „Vremena“. Iz kuće Politika NIN odlazi u 2007., kada postaje vlasništvo Ringijera.
U deceniji koja je za nama ova redakcija pravila je NIN udarnički: bez neophodne podrške izdavača, sa malo novca, ali sa osećanjem da su osvojili pravo na slobodu izražavanja – ne postoje tabu teme. NIN je zbog toga bio izuzetno uticajan časopis, citiran, uvažavan. Zbog toga je kažnjen.
Ovo izmeštanja cele redakcije NIN-a podsetilo me je na Albansku golgotu i epopeju čitave srpske vojske i države, posle invazije Centralnih sila na Srbiju koja se, januara 1916. iskrcala na ostrvo Krf, na oporavak. Oporavljeni Srbi su se, preko Solunskog fronta, pobedonosno vratili kući.
A NIN?
Čeka li ga opet sudbina Feniksa?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare