Piše Ivan Mrđen: Rekvijem za Partizan

Duboko dirnut njegovom pričom, čvrsto sam odlučio da još jednom odem na jedno od najznačajnijih mesta mog detnjstva, mladosti i dobrog dela života. Na Stadion JNA.

U rodni Vršac odlazim svake godine u junu na godišnjicu smrti moje majke, tragične junakinje romana “Koverat Ane Zonai” (“Prometej”, Novi Sad, 2021), Doksimovom, Školskom i Visokom ulicom na staroj Čukarici prošetam najmanje dva, tri puta godišnje, povremeno obilazim i prisećam se beogradskih kafana, kojih uglavnom više nema na tim adresama i drugara, kolega i prijatelja sa kojima sam tamo sticao životno iskustvo… Ali, na Topčidersko brdo, zadnja pošta Humska, godinama nisam želeo da kročim, prvenstveno da bih sačuvao sopstvene uspomene i na taj čuveni sportski objekat i na klub čije ime sada nosi…

*     *     *

“Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aurelijano Buendija morao je da se seti onog dalekog popodneva kada ga je otac poveo da upozna led.” (Gabrijel Garsija Markes, “Sto godina samoće”, prva rečenica.)

“Mnogo godina kasnije, pred sablasno praznim tribinama ‘stadiona na Topčiderskom brdu’, kako je govorio čuveni radio-reporter Radivoje Marković, morao sam da se setim onog novembarskog popodneva kad me je otac prvi put doveo da tu uživo gledam svoj omiljeni fudbalski klub – Partizan.” (Ivan Mrđen, “Partizan i ja”, početak teksta povodom 60-godišnjice kluba, magazin “Status”, broj 34, oktobar 2005.)

Devetnaest godina kasnije, bili smo u pravu i ja i Markes. Na sablasno praznim tribinama, upoznao sam led. Oko srca.

*     *     *

Na Autokomandu sam došao, kao što je i red, dva sata ranije. Iz bašte pivnice “Arilje” posmatrao sam “reku navijača”, kako je govorio već pomenuti legendarni Raća. Ali, sa crveno-belim znamenjima i ostalim obeležjima pripadništva “večitom rivalu”, čija je proslava još jedne titule u eri predsednika svega ovoga počinjala čitav čas kasnije… Samo poneko dete sa majicom grobarskom, promakne brzo ka uzbrdici pored “Užica”, tek da desetak besposlenih policijaca u punoj opremi imaju o kome da brinu…

Tom stazom mog života, kojom sam stigao do pet nula protiv Sparte, do Mančestera sa Bestom i Reala sa svim “galaktiosima”, do Kvins Park Rendžersa i Njukasla, do Santračevog gola za “Bićetovu “ titulu, ispratio gotovo čitave karijere Moce Vukotića, Saše Ilića, Save Miloševića… krenuo sam petnaestak minuta pre početka subotnje utakmice sa kragujevačkim Radničkim…

Slučajno baš 25. maja, kad je ovaj stadion bio rezervisan za neke druge priredbe…

*     *     *

A usput, nećete verovati, prvo sam naleteo na tapkaroše, njih nekoliko koji od nekoga dobijaju besplatne karte pa ih “valjaju” ispod cene… “Sramota, na šta je spao Partizan”, kaže mi čuveni Ilija sa štakom umesto desne noge, podsećajući da je za poslednju utakmicu u sezoni i kad je klub mnogo bolje stajao ulaz bio besplatan…

Do ulaza na istočnu tribinu, gde je stajala još jedna grupa još besposlenijih žandarma, video sam ukupno jednog semenkara i jednu ženu koja je prodavala crno-bele navijačke rekvizite, da bih kod čuvenog parnog valjka morao da sačekam nekoliko minuta dok nije naišao neko koga sam mogao da zamolim da me usnimi kraj ovog Partizanovog simbola…

Kad je moj krajnje sumnjivi platneni ceger prošao rigoroznu kontrolu redara na ulazu, poznatim putem kraj uglavnom novih grafita (zapamtio sam onaj “Vazura umri”) do ulaza “M” i tribina sa kojih sam, ako se ne varam, poslednji put gledao Arsenal, beše to septembar 2010. godine…

A unutra, kao u vreme kad je propadao OFK Beograd, na tribinama ne više od stotinu navijača, što se udvostručilo kad se kompletirala grupa Kragujevčana na severu, o čijoj bezbednosti je brinulo ukupno pedeset redara u narandžastim prslucima…

Sve je tu, prejaki razglas sa navijačkim pesmama (meni uglavnom nepoznatim), nekoliko zalutalih devojčica, dva ili možda tri fotoreportera, jedan musavi i odrpani što urla pored ograde poput Miše Tumbasa, pet, šest dečjih glasića koji pevaju “napadaj, Partizane napadaj”, prigodna svečanost jer je Natko nakupio dve stotine utakmica u crno-belom dresu, zvižduci za počasnog predsednika Ćurkovića kome je zapalo da mu uruči poklon, skandiranje igračima “izdali ste Igora”, ko ne zna šta to znači ne vredi da objašnjavam…

Više ljudi bilo po ložama nego na tribinama, posebno u onoj centralnoj, kojoj je bilo namenjeno nekoliko “uprava napolje”, što ih je toliko tangiralo da su svi, baš svi, morali u poluvremenu da se povuku na besplatno piće… Što bi rek’o već pomenuti Ilija, sramota na šta je spao Partizan…

*     *     *

Kad je Radnički poveo sa dva prema nula, setih se da sam svojevremeno gledao utakmicu koju su Kragujevčani dobili na istom stadionu sa 4:1, njima to bila prva prvoligaška sezona u onoj Jugoslaviji, gol za Partizan dao Miodrag Živaljević, bilo neko normalno vreme, igrao se fudbal, pobeđivalo se i gubilo…

Zato se nisam preterano uzbudio ni kad su crno-beli (sastav I strelce, da me ubijete, ne bih mogao da popišem bez interneta) uspeli da izjednače.

Jedino sam ustao sa svog sedišta kad je već pomenuti Natko imao sjajnu šansu za potpuni preokret i u tom trenutku pomislih na nezaboravne stihove “Parnog valjka”, koji lepše zvuče kad se pevuše: “Nedjelja, prokleta nedjelja, nigdje nikog, pustinja, u našim snovima još samo sjećanja… Šutimo, mi samo šutimo, kao da se više ne volimo, a nije istina, ja znam da nije istina…”

Izgleda da ljubav nije nestala, samo se sakrila…

**********************************