„U nedelju spavamo sat duže“, „Za vikend pomeramo kazaljke i spavaćemo sat duže“, „Večeras počinje zimsko računanje vremena, sutra spavamo sat duže“... tako je najavljena uobičajena promena, koju svakog poslednjeg vikenda u oktobru uglavnom odrade kompjuteri i pametni telefoni. Naše je samo da – spavamo!

Kad se i taj sat više shvati kao poklon a ne kao deo naših života, onda je sasvim prirodno da ga proćerdamo širom zatvorenih očiju. Slažem se da bi glupo bilo napisati „imaćete sat više za čitanje“ u zemlji u kojoj je Sajam knjiga manje važan od ustoličenja nekakve marionetske vlade, sa veselom premijerkom koju složi složena rečenica, što bi rek’o Bajaga.

Ili „imaćete sat više za razgovor sa porodicom“ u situaciji dugogodišnjeg rastakanja porodičnih odnosa i vrednosti, kad je međugeneracijski jaz doveden do apsurda pa mnoge babe i dede više vole predsednika svega ovoga nego rođene unučiće… Zato je preporuka za spavanje najbezbolnija varijanta, pa čak i mnogo korisnija od činjenice da je ovaj sat viška dobrodošao samo onima koji su imali šta da poruče svojim ljubimcima u „Zadruzi“.

Spavanje, samo po sebi, jeste pravo uživanje, ali… Spavači, kad će, bre, bar malo da vam svane?! Ne traži se od vas da se zauvek probudite, samo nek’ vam svane bar toliko da zapamtite svoje snove. Stručnjaci kažu da se san može prepričati samo ako je buđenje naglo, naprečac, ako se nešto – radost, strah, bol… – oseti toliko snažno da se razbije koprena sna. Radost odavno ne stanuje ovde, ali zar nemate dovoljno bola i straha?!

Priznajem, veći deo ovog teksta objavio sam na ovom mestu prošle godine, u ponedeljak posle pomeranja kazaljki na „zimsko vreme“. Sad mogu samo da konstatujem, gde smo bili – nigde, šta smo radili – ništa!

Spavaj, Srbijo!