2
“Sela i gradovi gore, a babe gledaju prenos izbora za pesmu Evrovizije...” – ovaj aforizam, mada ne verujem da joj je to bila namera, objavila je juče koleginica Jadranka Janković Nešić. Samo neupućeni mogli bi da pomisle da ona ima nešto protiv ovonedeljnog hepeninga na javnom servisu, jer su muzika, radio i televizija njene najvažnije životne i profesionalne odrednice.
Još manje da ima nešto protiv baba, generalno gledano, ako se pod tim podrazumeva određen broj godina i određen broj slika u telefonu “nije što je naše, ali…”
O tome, na njen način, svedoči i objava od pre četiri dana: “Krenem ka radiju, zaboravim kapu i rukavice. Uvlačim ruke u rukave i stavljam kapuljaču, a unutrašnji glas mi dreknu: ‘Pu, babo jedna, klinci pešače po minusu i košavi i spavaju napolju, a ti cviliš za kapom i rukavicama!’ Starim ja, a u sebe vjere nemam…”
Radio u ovoj priči je popularna “dvestadvojka”, gde je Džej Džej En muzički urednik. Tako postaje znatno jasnije ono što već danima oduševljava mog prijatelju Vladu Literu – izbor muzike koja se prilično poklapa sa onim što se svira, peva i sluša na protestima širom zemlje Srbije. Plus pažljivo odabrana “tema dana”, na primer o poskupljenju jaja na svetskim pijacama, pa i kod nas…
* * *
Jadrankina objava, kao jasna aluzija na naslov jedne od najviše repriziranih televizijskih serija u Srbiji, uperena je protiv zaludnog “češljanja” dok “selo gori”.
Biti “baba” danas znači praviti se da je sve normalno, zatvarati prozore i oči pred probuđenom energijom na ulicama gradova, varoši i sela, a sve više i na putevima između njih, zakerati zbog ove ili one zastave, ovog ili onog govornika, čekati da neko drugi završi giganstki poduhvat promene ne samo kamarile na vlasti već čitavog sistema…
Biti “baba” danas znači botovati besmilice ili otvoreno vređati hodočasnike “srpskog proleća” i građane koji nisu odustali od dužnog odavanja pošte žrtvama udruženog zločinačkog poduhvata u Novom Sadu…
Biti “baba” danas znači gledati svoja posla, mantrati kako nas politika ne interesuje, jer su, Bože moj, svi isti, neiskreno podržavati studente i svekoliku mlađariju a nemati razumevanja za sve one učitelje, nastavnike i profesore koji su, kao nikad pre, stali uz svoju decu…
* * *
Mirino i moje najmlađe unuče, gospođica Dunja Živanović, juče je napunila trinaest godina. Odavno se već taj dan ne smatra početkom tinejdžerskog perioda, jer je od izanđale odrednice o godinama koje se u engleskom jeziku završavaju sa “tin” mnogo važnije postalo sve ranije sazrevanje novih naraštaja, a to sada počinje već sa prvom dvocifrenom brojkom…
Budite pošteni, bar svi vi koji ste već dogurali do laskavih titula baka i deka, pa pokušajte da se setite kako ste živeli, šta ste znali, čime ste baratali i kakve ste informacije imali sa trinaest godina, pa to uporedite sa današnjim mlađim maloletnicima.
Zato sam slavljenici, koja jedina od petoro naših unučudi još živi, uči i stasava u Srbiji, napisao: “Draga naša Dunjice, živa nam bila, velika si već porasla, slušaj svoje srce a ono će već znati šta je iz sveta odraslih najbolje za Tebe.”
* * *
Uvek je muka kad treba sabrati babe i žabe, kako svi ponekad tepamo svojim unukama. Izgleda, međutim, da je došlo vreme kad to više nije veliki problem, treba samo poslušati mlađe i ućutkati nas matore.
Zato nije slučajno što se po društvenim mrežama već nedeljama masovno dele poznati stihovi Desanke Maksimović: “A sada je došao veliki trenutak o kome čovečanstvo davno sanja: kad učenik treba učitelja da vodi. Pustite me da sednem tamo u kutak i pričajte vi meni sad o slobodi.”
