1
Pauza od dva dana na 17. Evropskom fudbalskom prvenstvu u Nemačkoj prilika je da se malo odmorimo, i ja od fudbala I čitaoci od mene. Posebno oni koji smatraju da ja pišem sa pozicija nekakve “opozicione elite” i da se “dodvoravam mentorima”, tako što nipodaštavam ljude sa ovdašnjih prostora, posebno Srbe…
“Niti vi razumete mene, niti ja razumem vas”, rekao bi moj prijatelj Ivan Golac, čovek koji je mesto u istoriji svetskog fudbala obezbedio kao prvi strani fudbaler u Engleskoj. Tako je, by the way, naslovljen razgovor koji je za e-novine vodio sa našim prerano preminulim kolegom Milošem Šterićem (1977-2016).
* * *
Kad sam već pomenuo e-novine, zaista mi je žao što mi je promakla vest da je krajem aprila preminuo kolega Bojan Tončić (1967-2024), koji je dobar deo radnog veka pisao za taj portal, koji je pokrenuo i nekako održavao na medijskoj sceni kolega Petar Luković (1951-2024), od koga sam se oprostio u februaru tekstom “Čovek iz naše bolje prošlosti”.
Tončić je uporno skretao pažnju javnosti na činjenicu da se društvo nije suočilo sa pogubnim posledicama hegemonističkih velikodržavnih projekata. Svojim tekstovima se suprotstaviljao činjenici da su ratni zločinci na javnim funkcijama, te odsustvu opštedruštvene empatije prema bolu žrtava zločina, tako da je mnogo puta bio u prilici da konstatuje “niti vi razumete mene, niti ja razumem vas”.
Bio je novinar-komentator beogradskog portala XXZ, glavni urednik Dosijea o medijima Nezavisnog udruženja novinara Srbije i saradnik zagrebačke Lupige. Radio je u listu Danas od osnivanja, potom u e-novinama, bio je dopisnik sarajevskih Dana, portala Remarker i saradnik više medija u regionu.
Dobitnik je novinarskih nagrada „Dušan Bogavac“ Nezavisnog udruženja novinara Srbije za novinarsku etiku i hrabrost (2004), nagrade „Nikola Burzan“, koju dodeljuje dnevnik Danas (2001) i nagrade Podgoričkog novinarskog foruma (2014). Autor knjiga „Krivo srastanje“ (zbirka komentara i kolumni) i „Slučaj Topčider – Anatomija državnog zločina“ i koautor televizijskog serijala o Beogradskom krugu, onom koji je u pravom smislu te reči bio opoziciona elita.
Da ne ispadne da sam u ovom “vađenju” samo prepisao ono što su pažljivije kolege napisale kad je trebalo, dodaću i nešto sasvim lično. Sa Bojanom sam se godinama viđao u Klubu Muzeja automobila u Ulici majke Jevrosime, koji je držala rođena sestra Brace Petkovića (1948-2021) gospođa Bratislava Seška Živković, poslednja prava dama beogradskog ugostiteljstva.
* * *
Ivan Golac je pomenuti intervju dao u oktobru 2010. godine, kad je već polako počela da se sleže prašina na izneverene nade ovdašnje fudbalske javnosti, sa kojima je reprezentacija Srbije, prvi put kao samostalne države, ispraćena na jedno veliko takmičenje. Bilo je to, više puta sam pomenuo prethodnih dana, na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi, kad nam je u “odlučujućoj utakmici” protiv Australije za plasman u drugi krug bio dovioljan i nerešen ishod.
“Još po završetku kvalifikacija rekao sam da su rezultati bili daleko ispred igre. Druga stvar, za koju je odgovorna i štampa, je to što igrači pomisle da su veći nego što jesu i onda nastaje problem”, rekao je Golac koji je za Partizan igrao punih deset godina, pre nego što je u leto 1978. obukao dres Sautmeptona, za koji je odigrao ukupno 168 utakmica.
Upravo o toj odgovornosti propagandista po sportskim listovima, rubrikama i redakcijama svih ovdašnjih medija napisao sam za “Helsinšku povelju” u agvustu iste godine tekst pod naslovom “Orlovi u kengurovoj torbi”. Deo tog teksta preneću danas, upravo zbog činjenice da se u tom smislu ništa bitnije nije promenilo ni posle četrnaest godina i evo već treće reprize (Rusija 2018, Katar 2022, Nemačka 2024)…
* * *
Orlovi u kengurovoj torbi – napisano tako, bez navodnika, besmisleno je i kao naslov, i kao prirodni fenomen, i kao metafora. Sa navodnicima još bi i moglo da “prođe” u onom delu najneinventivnijeg korpusa propagandista po sportskim listovima, rubrikama i redakcijama, pošto njima i nije najvažnija logika, a pitanje “da li je to moguće” postavljaju samo sa stanovišta činjenice da je (po ko zna koji put) “zec ostao u šumi”, a oni sve tako lepo pripremili.
Nikad taj “ražanj” nije bio toliko očigledan kao 23. juna 2010. godine, na dan odlučujuće utakmice reprezentacije Srbije sa Australijom na 19. Svetskom fudbalskom šampionatu u Južnoafričkoj Republici (“odlučujuće” – sportski gledano, jer od njenog ishoda ipak neće zavisiti bruto društveni proizvod, ovogodišnji budžetski deficit ili brzina približavanja Evropskoj uniji).
PROČITAJTE JOŠ:
Samo krajnje oprezni, poučeni činjenicom da je jedanaest dana ranije, na startu istog takmičenja, slična euforija okončana porazom u susretu sa selekcijom Gane (0:1) te srede nisu unapred “sredili” australijske fudbalere. Dno dna je, već po običaju, dotakao jedan dvadesetodinarski (da baš ne kažem petparački) list sa naslovom DANAS DEREMO KENGURE!
Neumesno je što je taj naslov napisan baš tako, bez navodnika, čime se žitelji čitavog jednog kontinenta poistovećuju sa životinjama, sa uskličnikom kao znakom koji ne ostavlja nikakvu sumnju u ishod predstojeće utakmice, ali je još strašnije i za posebnu sociološko-antropološko-psihološku analizu to što je duh tog naslova bio preovlađajujući u ponašanju i razmišljanjima velikog broja takozvanih “običnih građana”. U kafiće i na kolektivna gledanja prenosa iz Nelspruita odlazilo se kao na žurku, beogradske kladionice su tokom popodneva u više navrata smanjivale kvotu za pobedu reprezentacije Srbije, jednostavno rečeno, posle pobede nad Nemačkom (18. juna, 1:0) sve je vraćeno na početnu samoobmanu o sopstvenoj veličini i vrednosti.
Ma koliko bili oprezni, takvoj atmosferi su kumovali i oni tobože umereniji propagandisti, jer su i naslovi “Megdan za osminu finala” (Danas) ili “Pobediti Australiju, pa na Ameriku” (Blic) jasno stavljali do znanja kakav ishod očekuju i jedino priznaju. Takvi naslovi su posebno došli do izražaja nekih dva sata pre početka te treće utakmice, kad je postalo jasno da će se drugoplasirana ekipa iz naše grupe u osmini finala sastati sa reprezentacijom SAD (a ne sa Engleskom), a u četvrtfinalu sa pobednikom iz tada već poznatog para Urugvaj – Južna Koreja. “Nikad lakše do polufinala” – odjekivalo je elektronskim medijima, a da su takve mogućnosti istog trena bili svesni i reprezentativci Srbije potvrdili su i neki od njih i selektor Radomir Antić u izjavama posle utakmice. Time je praktično “pozlaćen” spomenik koji su svi zajedno, i sportska javnost, i navijači, i srpska ekepedicija u Južnoj Africi, podigli sebi posle već pomenute pobede nad nemačkim fudbalerima.
Razumljivo, pad sa takvih (“orlovskih”) visina bio je više nego bolan, uz tresak koji preti da na duži rok destabilizuje ono što je, realno gledano, jedino vredno u ovdašnjem fudbalu, tu reprezentaciju koja nema mnogo veze sa domaćim prvenstvom i klubaštvom, transferima i trgovinama i koja je u sve slabijem reprezentativnom fudbalu u Evropi u stanju da i u narednim kvalifikacijama ostvari dobre rezultate.
Umesto prebiranja po pepelu, kojim su se svi posipali dan posle poraza od Australijanaca (1:2, a za očekivani uspeh bio je dovoljan i nerešen rezultat), citirao bih komentatora londonskog “Tajmsa”, da je “nepojmljivo koliko je tim Srbije u stanju da svakog iznervira očitom klasom u igri i nemoći da od nje napravi bilo šta“, te da je „Srbija zaista igrala lepo, doterano i sređeno i kao da je bila na korak do narednog kruga takmičenja“, ali je, međutim, „pokazala da nije u stanju da bilo šta privede kraju“.