1
Životopis ispričan kroz prizmu evropskih fudbalskih šampionata za nekoga sa ovih prostora može da ima i kraću varijantu, jer se pažnje vredni događaji pojavljuju svake osme godine, pošto su naši najbolji fudbaleri do kraja dvadesetog veka učestvovali na svakoj drugoj završnoj smotri najboljih fudbalera Starog kontinenta.
A onda su i to proredili, pa se od Portugala na prelazu milenijuma do danas, kad u Nemačkoj počinje 17. završni turnir nisu uopšte pojavljivali, bez obzira što je broj učesnika u međuvremenu povećan na 16, pa na 24 reprezentacije.
* * *
Završni turnir 1964. godine igran je u Španiji, a domačini su, predvođeni Luisom Suarezom, Amančiom i Zokoom u finalu na stadionu „Santjago Bernabeu“ savladali SSSR (za koji je još igrao i onaj Ponedelnik) sa 2:1. Martinez je postigao gol sedam minuta pre kraja utakmice, što je bila mala satisfakcija za ljubitelje fudbala u Jugoslaviji, jer je naša reprezentacija ispala još u osmini finala od Švedske (0:0 u Beogradu i 2:3 u Malmeu).
Pobedonosni gol za Šveđane tog 18. septembra 1963. godine dao je izvesni Hari Bild, pa se po Beogradu pričalo da dolaze crni dani za naš fudbal, jer su čak i „slepci počeli da nam daju golove“.
Kad se tome doda da je posle četiri uzastopna učešća na svetskim šampionatima (u Čileu 1962. smo čak bili četvrti) naša reprezentacija propustila šampionat u Engleskoj 1966. godine, jasno je da je na scenu morala da stupi potpuno nova generacija sjajnih fudbalera, predvođenih Draganom Džajićem i Ivicom Osimom.
Prve žrtve tog „novog talasa“ jugoslovenskog fudbala bili su, ko će drugi nego – Francuzi. U četvrtfinalu, 24. aprila 1968. u Beogradu su pregaženi čak sa 5:1, a zapamćeno je da je na toj utakmici debitovao Ilija Petković iz OFK Beograda i postigao gol već u drugom minutu. U 15. minutu bilo je čak 3:0 za „plave“ (Vahidin Musemić iz Sarajeva postigao je gol u 13. minutu, a 60 sekundi kasnije u strelce se upisala i treća „Zvezdina zvezda“, sadašnji kao fol predsednik Fudbalskog saveza Srbije Dragan Džajić), da bi na kraju sa četiri gola prednosti Jugoslavija praktično osigurala učešće na završnom turniru u Italiji.
Tu utakmicu sam posmatrao sa zapadne tribine stadiona „Crvene zvezde“, pa mi se pruža prilika da ukažen na grešku na zvaničnom sajtu UEFA, gde stoji da je ova utakmica igrana na „stadionu Partizana“. Karte za „zapad“ beogradske „Marakane“ obezbedio nam je tadašnje desno krilo tima sa Karaburme Bogdan Turudija, momak iz kraja kod Botaničke bašte, sa kojim sam se u to vreme i ja dosta družio. „Boca“ je bio član one čuvene navale Turudija, Šekularac, Santrač, Milutinović, Petković, sastavljene kad su se posle okončanja karijere u inostranstvu proslavljeni asovi jugosloveskog fudbala Dragoslav Šekularac i Miloš Milutinović vratili u Beograd, ali su, umesto u Zvezdi i Partizanu utočište našli u OFK-u.
Jugoslavija se u polufinalu 5. juna 1968. godine u Firenci namerila na aktuelne svetske prvake, reprezentaciju Engleske, u ćijim redovima su tada bili Gordon Benks, Bobi Mur, Bobi Čarlton, Martin Piters, Alan Bol, Rodžer Hant… Zbog toga „plavima“ niko, bez obzira na impresivno izdanje protiv Francuza, nije davao veće šanse za plasman u finale.
PROČITAJTE JOŠ:
Mediji su podsećali da je Jugoslavija preživela kvalifikacije zahvaljujući „osmom svetskom čudu“, nerešenom rezultatu u utakmici Albanija – Zapadna Nemačka (0:0 u Tirani), a u Beogradu je upravo počelo „varljivo leto ’68“. Studentska pobuna, „Crveni univerzitet“, prvi otvoreni istupi protiv socijalnih razlika u „društvu socijalne pravde“, predstave u Kapetan Mišinom zdanju, Titov govor „studenti su u pravu“… sve je to privlačilo mnogo više pažnje od fudbala. Ja sam u o vreme završavao Građevinsku tehničku školu i bilo mi je krivo što nisam mogao da podelim oduševljenje studenata koje sam upoznao preko Mihaila Vasića, starijeg brata mog druga „Laleta“, tada takođe srednjoškolca.
Mnogo godina kasnije biće mi jasno da su i u toj epizodi naše stvarnosti profitirala uglavnom deca iz boljestojećih kuća. Malo su se igrali revolucije, a onda su svi redom pozavršavali fakultete i dobili odlična radna mesta, zahvaljujući uticaju i vezama svojih roditelja. I, što je posebno značajno, mnogo pre svih drugih počeli da uče engleski, da prate rok end rol, da hvataju veze sa Zapadom…
Ostalo je istorija: Dragan Džajić je u 86. minutu utakmice u Firenci zaludeo Bobija Mura i savladao Gordona Benksa, u finalu smo, takođe golom Džajića, vodili protiv domaćina Italijana sve do 80. minuta, iako je švajcarski sudija Gotfrid Dinst prikazao jedno od najsramnijih suđenja u istoriji fudbala, onda je Anđelo Domengini izjednačio iz slobodnog udarca, da bi u ponovljenom finalu, dva dana kasnije, 10. juna 1968. godine, „Điđi“ Riva i Pietro Anastazi dotukli fizički i psihički izlomljene reprezentativce Jugoslavije.
A ja sam se spremao da postanem „student“, u to vreme najvažnije zvanje u SFRJ.
NASTAVIĆE SE…