0
„Kikinda short“, festival kratke priče zabranjen je pre šest dana, samo sat vremena pre početka održavanja. Razlog ove represivne mere su učesnici, odnosno procena gradonačelnika tog grada Nikole Lukača da ne treba dozvoliti da ti ljudi čitaju svoje priče ili kolumne, jer on ne može da dopusti da u „njegovom“ gradu „govore ljudi koji ne poštuju Kikindu, državu i predsednika“.
Trebalo je da učestvuju, uživo ili preko video linka, Dejan Atanacković, Mirjana Đurđević, Tomislav Marković, Edi Matić, Dragoljub Draža Petrović, Đerđ Serbhorvat, Marko Šelić Marčelo, Dragan Velikić i Marko Vidojković.
Ekipa za respekt ali eventualno na „Dorćol Platzu“, ali i to pod uslovom da policija ne proceni kako „ne može da garantuje bezbednost učesnika“, kao onomad oko festivala „Mirdita, dobar dan“. Zbog te zabrane, koja je za prostor u Dobračinoj formalno važila do subote 29. juna u ponoć, ovogodišnji “Kikinda short” je ostao i bez tradicionalne beogradske “reprize”!
Kad Mirine i moje ćerke pričaju o svom odrastanju, ko zna zbog čega, uvek se prisete i jednog davnog leta kad smo, vraćajući se sa mora zastali na Zlatiboru, prostrli ćebe, na njemu pašteta, paradajz i upravo kupljeni domaći sir, kajmak i vruće lepinje… Pre nastavka putovanja otišle su u obližnji javni toalet, gde ih je dočekala starija osoba, kakvu je Bora „Čorba“ ovekovečio kao “socijalni slučaj pred vratima vecea”, nije baš bilo “malo nužda jedan, a velika dva”, ali su za sva vremena zapamćeni njen kreštav glas i jasna poruka: “E vala, nećeš mi ga srati, dok ne platiš!”
U prevodu na kikindsko-lukačevski: “E vala, nećete mi ga srati po mom gradu, mojoj državi i mom predsedniku”. A to kad u’vati – ne pušta, neka se pripreme učesnici sve brojnijih letnjih festivala humora i satire, osim ako ne učestvuju državotvorni i nekadašnjom slavom ovenčani podobni autori…
* * *
„Kikinda short“ je festival kratke priče koji se od 2006. godine održava u ovom gradu. Osnovni ciljevi festivala su upoznavanje i umrežavanje mladih evropskih autora sa urednicima, izdavačima i prevodiocima iz regije, kao i sa pojedinim učesnicima iz ostalih delova sveta čime festival dobija na raznovrsnosti; afirmacija kratke priče kao zapostavljenog književnog žanra i ukazivanje na prednosti koje ovaj žanr ima u odnosu na današnji brzi ritam života; popularizacija čitanja, prevashodno među srednjoškolskom populacijom; te afirmacija tolerancije i kulture različitosti…
Svojevremeno je Srđan Papić, jedan od inicijatora i neumornih pregalaca ovog festivala, napisao da je to “način da se pokaže da prava književnost nije oličena u dva dosadna kritičara i zavezane vreće od pesnika koji na kraju književne večeri promucaju nekoliko stihova pred praznom salom”.
“Prava književnost je pobuna u kojoj vam nije potrebna iskaznica kakvog udruženja pisaca i dvadesetak kila objavljenih knjiga kako biste se usudili da govorite”, napisao je moj prijatelj koga sam upoznao 2009. godine, kad sam kao “dobri duh festivala” govorio svoja “primećivanja” iz Blica u Kikindi i Beogradu.
* * *
Da to nije neka “idi mi, dođi mi” titula, govori činjenica da su tog leta u istom svojstvu učestvovali i Petar Peca Popović i književnica Mirjana Đurđević, koja se može pohvaliti da je svih osamnaest leta ne samo boravila u Kikindi, već i aktivno učestvovala u održavanju i opstajanju ovog značajnog festivala.
“Svih ovih godina posetioci su slušali kratke priče o ljubavima, pticama, cveću, roditeljima, samoći, psima i psinama… Međutim, ove godine ‘Kikinda short’ je postao punoletan, odrastao je, dakle stekao je pravo glasa, pa je pravi trenutak da to proslavimo time što naše festivalsko čedo počinje da se zanima i za društvo u kome živi”, tako je Mirjana Đurđević pozdravila odluku da “Kikinda short 18” bude posvećen piscima-kolumnistima i kolumnama.
“Jer i kolumna je kratka forma, a pisci su – pisci. I to ne tek bilo kakvi pisci, već devetoro odabranih koji su sa sobom u Kikindu doveli preko osamdeset svojih objavljenih knjiga štampanih u brat-bratu pola miliona primeraka, svoje tri NIN-ove nagrade i jedinu regionalnu za roman godine, brojna domaća književna priznanja… I bezbrojne kolumne…” * * *
Mirjana Đurđević je za Danas napisala kratku priču o tome kako je izgledao taj “crni petak”:
“Okupili smo se u Kikindi u petak popodne, pijuckali kafu i pravili poslednje dogovore oko večernjeg čitanja, kad ne lezi vraže! Veri Papić, direktorki festivala, do penzije dugogodišnjoj direktorki ‘naše’ biblioteke ‘Jovan Popović’, u kojoj je provela svih četrdeset godina radnog veka – zvoni telefon.
Vera se smrači, prekine vezu, bez reči sedne na bicikl i nekud ode. I pre nego što se vratila vesti stižu do nas.
PROČITAJTE JOŠ:
Na vratima biblioteke stoji izvesni N. L. po zanimanju gradonačelnik Kikinde, sa obezbeđenjem, zabranjuje tehničarima da unesu ozvučenje i rasteruje posetioce koji su poranili da zauzmu mesta rečima da se u biblioteci večeras ne dešava ništa?!
Zašto? Zato što je on tako odlučio! Prosto, razlaz!
Veri je ‘objasnio’, onako prostosrdačno, radikalski – on nema ništa protiv organizatora, već protiv gostiju. Ne dozvoljava da u Kikindi nastupaju ljudi koji ne poštuju njega, njegov grad, njegovu državu i njegovog predsednika. Njegove građane ni pogledao nije.
U neformalnom razgovoru je dodao da on, uostalom, bilo kakve pisce ne bi ni na slavu pustio.”
* * *
Zamolio bih vas za još malo pažnje, jer vredi pročitati zašto Mirjana Đurđević obožava Kikindu, kao i Kikinđane, posebno one koji imaju člansku kartu biblioteke a ne partije na vlasti.
“N. L. se već pokupio sa svojim obezbeđenjem dok smo mi stigli do biblioteke i zatekli Veru koja sa zbunjenim posetiocima razmatra šta im je činiti.
Prethodno je u policiji proverila smemo li da čitamo ne trgu, na ulici, bilo gde. Možete, naravno, kada to prijavite osam dana ranije, ljubazno su je otkačili.
‘Ja jedino da vas vodim kod mene u dvorište, malo je, imam tek nekoliko stolica, ali stajaćemo, zguraćemo se nekako’, preslišavala se Vera.
‘Imam ja veliko dvorište, ovde blizu’, javila se jedna devojka k’o iz topa. Vera je brzo razmotrila ponudu, ipak ne može nekog ni krivog ni dužnog da uvaljuje u potencijalne nevolje. ‘Ne, ipak ćemo kod mene. Snaći ćemo se. Moja adresa je…’
I kako čovek da ne voli Kikinđane? Pedesetak ljudi je prepešačilo pola grada do Verinog sokaka, komšija je pozajmio jedan zvučnik, nedovoljan ali smo govorili malo glasnije, s trema da nas publika bolje vidi. Neki su stajali, drugi sedeli na stepeniku, po travi, na nekim ciglama, mirni kao bubice dok ne nastupi trenutak da dugim aplauzom isprate pisca ili pozdrave sledećeg…
Da bismo se na kraju svi pomešali na travi, ljudi su nas nudili hladnim pivom koje su usput kupili, neko od njih je doneo i ceo veliki paket vode, jer je vodovodska gora čak i od one u Zrenjaninu, slikali se s jedni sa drugima za uspomenu, igrali se s Verinim psima, mi zahvaljivali Kikinđanima a oni nama, ćaskali do ponoći kao stari prijatelji.
Uistinu čarobna proslava punoletstva, dostojna i Kikinde i našeg slavljenika, ‘Kikinda shorta’!”