Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitčna ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je (skoro u potpunosti) iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novine "Nova". Ovaj konkretno piše, kolumnista novina "Nova" i portala Nova.rs.
Dva sata pred ponoć 11. decembra 1988. pistom vojnog aerodroma Petrovac kraj Skoplja nevoljno i sa osećajem gorčine koračao je beogradski novinar. Na leđima je imao torbu sa nešto garderobe, fotoaparat, pribor za higijenu i pasoš. Noć je bila hladna, duvao je vetar, no više od toga mučila ga je pomisao gde u ovo doba da prenoći.
„Gutao“ je jednu za drugom nišku „Drinu“ bez filtera i tiho psovao nadrndane pilote koji su ga izbacili iz aviona. A taman se smestio među ćebad, zgrejao se. Za dva, tri sata već bi bio na licu mesta u Jermeniji, malo dremnuo, pa onda u akciju, da obilazi područje koje je zemljotres sravnio sa zemljom. Bio je to udar ravan energiji desetak atomskih bombi, pola miliona domova je srušeno do temelja, a broj mrtvih se brojao u desetinama hiljada…
Zaspao je sa namerom da opet pokuša, ali ne kod pilota Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, oni su „namćori“, nego kod ovih iz Aviogeneksa – i oni prevoze humanitarnu pomoć. Kad se probudio čuo je strašnu vest. Transportni vojni avion Antonov An -12 koji je prevozio jugoslovensku humanitarnu pomoć za Jermeniju srušio se neposredno pred sletanje u blizini glavnog grada Jerevana. Stradali su pilioti Predrag Marinković, Vladimir Erčić, Milenko Simić i još četiri člana posade.
Novinaru Branku Stošiću proletelo je kroz glavu – pa oni su me spasili od sigurne smrti. Nekoliko godina kasnije Branko je bio izveštač srpskih medija iz Praga. Sedeli smo u jednom stanu koji je ujedno bio i kancelarija, dopisništvo, i slučajno došli do priče sa skopskog vojnog aerodroma. Okidač je bio moje mesto rođenja – Kosjerić.
„Jesi li poznavao pilota Erčića?“.
„Kako da ne, odrasli smo zajedno, bio je malo stariji, ali smo se svi tiskali uz njega. Pilot, magnet za ribe, a u njegovom društvu nije bio potreban novčanik“, odgovorio sam.
„E, taj mi je spasao život“, rekao je Stošić.
Ta rečenica namah je ispunila i mene i stan u centru čehoslovačke prestonice.
„Izbacio me iz aviona koji se srušio u Jerevanu. Bio je nepopustljiv. Ovo je vojska i nama nisu potrebni slepi putnici“, prepričavao je situaciju Branko.
Na kolegu Stošića uputio me je njegov kum, a moj prijatelj, sjajni reporter Dušan Krajčinović. On je voleo da spaja ljude. No veze su odavno pokidane, Dušan već dugo „ore nebeske njive“, a o Branku starije kolege nemaju pouzdane podatke. Dobio sam dva telefonska broja, pokušavao da ga nađem, hteo da osvežim detalje sa skopskog aerodroma, ali…
No, da se čitava priča ne bi zaboravila potpisnik ovih redova je preuzeo i rizik greške. Jer, valja da se zna u kakvoj smo državi živeli i kakve smo profesionalce svuda imali. Samo je profesionalni, novinarski nerv terao Stošića da se na slepo ukrca u vojni trnasportni avion. Važno je stići ne lice mesta – način je manje bitan. I samo su odgovornost i disciplina posade vojnog aviona razlog što za divljeg putnika nije bilo mesta u avionu.
I ovde ću stati, iako sam hteo da povučem paralelu između onih koji poštuju proceduru i propise i samovoljnih ministara zbog kojih je pao vojni helikopter u Surčinu 2015. godine. Ali, neka – zna to narod. Jermenija je u znak zahvalnosti podigla obeležje izgunuloj jugoslovenskoj posadi, ondašnji SSSR im je dodelio odlikovanja, a Branko Stošić je bio živi, hodajući spomenik njihove profesionalnosti.
Za njega je 11. decembar bio dan kada je drugi put rođen.