0
Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitična ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je (skoro u potpunosti) iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novine "Nova". Ovaj konkretno piše zamenik glavnog i odgovornog urednika Nova.rs Ratko Femić.
Došlo je vreme za sabiranje. Mislim na sumiranje utisaka o protekloj godini, ono sabiranje koje prethodi novogodišnjem oduzimanju (prostoj „matematičkoj“ operaciji u kojoj se oduzimaju telesne i umne funkcije što je u direktnoj proporciji sa količinom unetih maligana na ispraćaju stare i dočeku Nove godine).
Protekla godina bila je jedan opor i gorak gemišt i na opštem i na duboko ličnom planu.
Uz ove opštepoznate krizne okolnosti pogodili su me odlasci nekih bliskih i dragih ljudi, gledao sam oči kuma Stojana u trenutku kad se u njima ugasio životni plamen, koronu sam zakačio samo dva puta, rata kredita za polovan auto mi je za nekoliko meseci dva puta rasla, isto toliko puta mi je korigovana kirija… Desilo se naravno i još mnogo toga, i lepog i manje lepog.
„Samo da nam ova 2022. prođe i sve će biti lakše“, „stvarno lošu godinu ostavljamo za nama“, „neka nam 2023. bude bolja“. O ovaj zbir prednovogodišnjih razmišljanja i želja saplićemo se čak i u porukama koje razmenjujemo ovih dana.
Sedim sa prijateljima i konstatujemo da smo isto jedni drugima, pa i sebi, želeli i prošle godine u ovo vreme, i one ispred nje i tako dublje u prošlost dok nas sećanje služi. Svake godine je isto.
Domaćin ove sedeljke na kojoj smo mantrali o novogodišnjim odlukama nam otkrije da mu je jedna od njih da započne neki dodatni posao.
Bravo, pokušao sam da ohrabrim potez čoveka koji je rešio da uzme život u svoje ruke, ali me njegova bolja polovina preseče ko onu glavicu kiselog kupusa koju nam je servirala uz meze.
„I prošle godine si odlučio da smršaš 15 kila, a vidi te kakav si vepar postao“.
Da, zaključujemo, uglavnom je kod svih isto. Ista matrica se ponavlja iz godine u godinu. Biće nam potrebno malo više lične discipline i snažnija volja da izguramo čak i neke od najprostijih projekata poput skidanja kilaže ili redovnog treniranja. A 2023. će biti verovatno još izazovnija od 2022.
Nezavisno od spoljnih okolnosti i od godine koju dočekujemo uglavnom postavljamo neke ciljeve čije ostvarenje sami odlažemo, a onda opet Novu godinu dočekujemo sa istim ili sličnim željama čekajući neki bolji momenat da ih i ostvarimo.
A kada će nam biti stvarno bolje?
Očekujemo da će nam na nekom drugom mestu ili u budućnosti biti bolje. A istina je da nam, ako nastavimo da iščekujemo boljitak, nikad neće biti bolje. Ako ne umemo da ugrabimo ovaj sadašnji trenutak, evo baš sada, da se u njemu osećamo dobro i spokojno onda će nam to dobro, za kojim jurimo ili ga čekamo, stalno izmicati.
„Vreme je jedno trajanje koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Ali prošlosti kao vremena nema. Ima ostataka od prošlosti. Budućnosti takođe nema, ona će biti. A šta ima. Ima samo sadašnjost. A šta je sadašnjost. Dok sat ne otkuca tak, tak, to je budućnost, a kad otkuca to je prošlost… Nema ni prošlosti ni budućnosti. Nema ni juče ni sutra. Ima samo sada“. Ovo nisu misli nekog od New age gurua, lajfkoučeva sa Instagrama, nije ni Meister Ekart, ni Dipak Čopra. Ovu mudrost širio je patrijarh Pavle i citat pripada njemu.
Sadašnji trenutak je sve što imamo i ja nam svima iskreno želim da se odmah osećamo dobro. Sada. Pa onda sledeće sada. Da probamo malo da smanjimo buku u glavi koju sami pravimo provodeći život u kajanju zbog grešaka iz prošlosti ili strepeći od neizvesne budućnosti. Da ne žudimo za onim čega nema u onoj polupunoj čaši, već da budemo zahvalni na onome što je već u njoj. I to se kažu može naučiti i verujem da se isplati. Eto, potrudiću se da malo više odgovornosti preuzmem za svoju lićnu sreću. Neka to bude moja novogodišnja odluka. I na tome počinjem da radim odmah. Evo, baš ovog jutra me mrzelo da ustanem iz kreveta, zato sam iskočio iz njega, uskočio u trenerku i izleteo na trčanje.
Od čekanja nema selameta.
Nema čekanja spasitelja, niti neke bolje budućnosti. Kažu ovi malo mudriji da je i ta budućnost samo replika obrazaca iz prošlosti.
I sledeće godine u ovo vreme imaćemo iste želje, žuljaće nas iste ili slične životne okolnosti – čekanje u redovima, borba sa birokratijom, nezadovoljstvo zdravstvom, prevoz kasni, vidi kakvi su nam autobusi, a tek kakvo nam je obrazovanje užas jedan, rate stambenih kredita rastu, kirije otišle u nebo, a skočile i pljuge, hrana skuplja nego u EU, auto je više na kanalu nego na asfaltu, vlast je korumpirana, opozicija razvaljena… Zato, hajde da se prvo pozabavimo sobom, nezavisno od spoljnih okolnosti, i bez izgovora.
„Mogu li da vas pitam, kad će mi bit’ bolje?“, upitala je jednom neka žena u unutrašnjosti Srbije tadašnjeg premijera Zorana Đinđića.
Ona gura kolica sa detetom, očigledno je srećna baka, ali joj u tom trenutku nije na pameti to blaženstvo koje dremka ispred nje sa cuclom u ustima, već to što joj je mala penzija.
„Nit’ je valjao Tito, ni Milošević, ni ovi. Ja ne znam više šta…“, i taman kad je krenula da poentira lucidni premijer je skamenio otrežnjujućim odgovorom.
„Pa možda je problem sa vama, ako vam niko ne valja“, odgovorio joj je Đinđić. Da bi ublažio neprijatno iznenađenje rekao joj je da se šalio.
U stvari, nije se šalio. Velika životna istina je da ako nam ništa ne valja i pogotovo ako za situaciju u kojoj smo se našli okrivljujemo nekog drugog pravo je vreme da se zapitamo da nije nešto i do nas.
Naravno da nekima od nas niko od vlastele ne odgovara i načekaćemo se da nam bude bolje ako čekamo nekog mesiju da nas spase.
Ne, ne želim ovim da aboliram korumpirane funkcionere i nekompetentne feudalce, nego da nađem svoje dobro nezavisno od njih.
Ovogodišnji popis stanovništva najbolje je pokazao čemu vodi njihova politika kada se ukrsti sa našim očajanjem.
Pola miliona nas je manje u odnosu na prošli popis koji je sproveden deceniju ranije. Umesto da su osvešćeni građani oterali korumpiranu vlast, ti kadrovi s diplomama s buvljaka, i doktoratima sa Ali Ekspresa, oterali su vredne građane.
Da ne mračim više, bar u ove praznične dane. Zato amonijak, Pirot, Kosovo, kupljene diplome, divlja gradnja, bezobzirna pljačka i ostale začine naše svakodnevnice sve ću da ih proteram iz ovog prostora između očnih duplji i potiljka, bar na neko vreme – tokom praznika, kad nisam na poslu i kad sam s decom i prijateljima. I to ću da se potrudim.
Ovih nekoliko prazničnih sedeljki i jedan novogodišnji matine (čuj matine, kad su nekad ćaleta dovodili nasmejanog sa tih popodnevnih majka je to zvala pijančenje) i razgovori sa prijateljima, potpuno različitim, a ostvarenim i uspešnim ljudima su me uverili da je za lični boljitak važno održavati mentalnu higijenu, biti fizički aktivan, čitati nešto oplemenjujuće svakog dana, provoditi više vremena sa porodicom i najbližima, biti ljubazan prema komšijama, truditi se da budemo ono što jesmo, a ne ono što imamo, i jačati karakter i disciplinu da svakodnevno istrajavamo u tim novozapaćenim ritualima.
Ako još niste doneli novogodišnje odluke neka ovo budu neke od njih. Ali stvarno. I sigurno ćemo se osećati bolje. Bez obzira na rat u Ukrajini, divljanje cena ili egzistencijalne probleme pingvina na Antarktiku.
Živimo život odmah, a ne tamo od nekog ponedeljka, pa od 1. januara, pa od Božića, pa kad nađete ili promenite posao, nađete partnera.
Naše dobro je samo naša odgovornost. Živeli i budimo bolji!
