Gori od najgorih: Piše Rajko Mitrić

Dragi predsedniče, šta nam to ostavljate u amanet? Zar najgori da nas vode dalje, posle vas, u budućnost. Zar ima gorih od vas, u šta ste to potrošili četrnaest godina vladavine.

Kako da prihvatimo te vaše slutnje, kako da se sa tim nosimo. Ovo vaše vreme, koje samo što nije isteklo, nećete se ljutiti ako nazovem vremenom diktature, kako kažete, treba da nasledi gore vreme. Ako dolaze najgori, treba li da se plašimo više nego vas, hoće li nas oni više tući, hoće li nas manje voleti od vas, hoće li više od vas krasti.

Dragi predsedniče, za slobodu i pravdu i ne pitam, najgori teško da mogu tu više išta oduzeti, nekako ste nam to izbrisali iz sećanja, a verujem i oni najgori što dolaze više ne znaju šta je to. Pa računam, ako ne znaju, ne mogu nam ni oduzeti. Kada vam ovo pišem, zapravo se naprežem i prizivam sećanja, šta bi to najgori mogli najgore da nam donesu. Vi ste izgradili sve puteve i mostove, dobro ne baš sve, ali najviše što je moglo.

Popunili ste svaku rupu i svaku zelenu površinu, svaki metar slobodnog prostora, plus trotoare, da izgradite toliko neophodne kvadrate. Šta tu najgori mogu još dodati? Da li ste razmišljali o tome da ipak nešto ostavite najgorima, na primer neki tok reke da izmeste, mislim da je sebično pri kraju vladavine da najgore od najgoreg uzmete za sebe.

Zar vam nisu dovoljne padine pored auto-puteva koje se urušavaju, tuneli sa znakom opasnosti, zatrpana rečna korita, isušeni kanali, neobrađena zemlja.

Dragi predsedniče, molio bih vas da u noći kada izgubite izbore prilikom obraćanja vašem i našem narodu, upozorite šta to najgori ipak ne bi smeli da rade, bez obzira koliko su najgori. Kažite im molim vas, da ne dozvole da Kinezi kopaju do Šumadije i da nam ostali nekinezi ne rudare po glavama. Kažite im da Kinezi mogu da rade, ali ne da na našim telima podižu svoju ekonomiju. Odaću vam jednu tajnu, ako je kod vas ostao samo delić ljubavi prema narodu vašem i našem, šapnite onim najgorima koji dolaze da su Amerikanci izgradili svoje prve pruge na kineskoj muci, a ne na muci sopstvenog naroda.

Ja bih još mnogo toga želeo da vam kažem, ali se plašim šta će biti ako ne dođu najgori. Znate kako razmišljam, ne plašim se baš mnogo najgorih, nemaju oni vašu razarajuću energiju, vašu moć da vide korak napred ka uništenju, da vlast i moć dovedu do savršenstva u oblikovanju nestajućeg društva. Nisu oni vama ni do kolena, mada mislim da smo svi mi dobro prošli, jer da ste duže spavali nego što jeste, da ste bar ponekad za ovih četrnaest godina otišli na odmor, ovi najgori, nadolazeći, čekali bi još godinama.

A sada, da vam jasno kažem, pre neki dan sam završio čitanje knjige pod nazivom Jarčeva fešta, Marija Vargasa Ljose, peruanskog nobelovca. Štivo tretira tridesetogodišnju vladavinu tiranina Dominikanske Republike Truhilja. Prenosim vam reči pisca prilikom dodele Nobelove nagrade „Diktatorski režim predstavlja apsolutno zlo za zemlju, izvor brutalnosti, korupcije i dubokih rana kojima treba dugo da zarastu. On truje budućnost nacije i stvara štetne navike koje traju generacijama i odlažu demokratsku rekonstrukciju. Bili bi smo gori nego što jesmo da na ovo zlo ćutimo“