U trenucima najvećih životnih trauma, nećete uvek moći da plačete. To čudno, nelagodno iskustvo potvrdiće vam mnogi koji su prošli kroz strašna životna razdoblja. Kao da se stvori nekakva brana, koja ne dozvoljava našoj tugi da izađe van i bar malo nam olakša teret. Međutim, psiholozi imaju savet kako da se dobro isplačete.
Tuga je prirodni odgovor na gubitak – poput smrti, raskida, naše dece koja odrastaju, preseljenja iz kuće, grada ili države koju smo nazvali domom, nestalog ljubimca… Ovi gubici se rađaju iz naše sposobnosti da volimo i vezujemo se za ljude, mesta i stvari. Ljubav i gubitak idu ruku pod ruku, piše psihološkinja Hilari Džejkob Hendel za „Psychology today“.
Stereotipi koji vladaju u savremenom društvu navode nas da verujemo da su emocije za slabe ljude i da je najbolje „uzdignuti se iznad njih“. Stigme koje nas okružuju čine da osuđujemo sami sebe kada se osećamo tužno. Dakle, mi sami težimo da odbacimo tugu ili je potisnemo svim vrstama pametnih manevrisanja koje mozak, um i telo mogu učiniti da bi izbegli emocionalnu nelagodnost.
U stvari, tuga je univerzalna emocija koju svi ljudi iskuse u svojim životima. Kada potiskujemo tugu, mogu se javiti opasnija osećanja i stanja poput anksioznosti, depresije, ravnodušnosti ili mučnog osećaja odvojenosti od autentičnog sebe.
Biti tužan ne znači biti slab – ali lekcije koje smo o tuzi naučili od svojih porodica, zajednica i kultura utiču na naš odnos sa ovom delikatnom emocijom. Na primer, ako smo odgajani u porodicama u kojima nije bilo bezbedno osećati se tužno jer su nas kritikovali kao razmažene, mogli bismo kasnije da zanemarujemo svoju tugu i potiskujemo je. Suprotno tome, možda znamo zrelo da prihvatimo tugu – jer su naši roditelji prihvatili da se tako osećamo, pružili nam utehu i shvatili bol koji smo iskusili.
Plač je jedan od načina na koji oslobađamo tugu. I oslobađanje osnovnih emocija, poput tuge, od vitalnog je značaja za naše neposredno i dugoročno emocionalno zdravlje. Za one koji se bore da konačno zaplaču, sledeći recept bi mogao da pomogne.
Udobno se smestite u krevet ili stolicu. Ponesite mekani jastuk, pokrivač ili kućnog ljubimca da se ušuškate radi udobnosti. Udahnite pet ili šest puta duboko: zamislite da šaljete vazduh duboko u podnožje stomaka.
Sačekajte sekundu tako da osetite pritisak vazduha u sebi. Zatim polako ispuštajte vazduh kroz stisnute usne, poput duvanja u vruću supu. Prilagodite se svom telu dok izdišete i prilagodite protok vazduha tako da se osećate maksimalno opušteno. Normalno je da osećate malu vrtoglavicu dok se udisanje prebacuje na izdah. Takođe je normalno osećati ubrzani rad srca pri udisaju.
Dok dođete do šestog udaha, trebalo bi da se osećate mnogo opuštenije. Dok dišete, takođe pokušajte da osvestite kako vaše telo dodiruje stolicu ili krevet na kom sedite. Duboko trbušno disanje je veština koja nam pomaže da se krećemo kroz talas naših osnovnih osećanja.
Zatim, usredsredite svoje misli na gubitak koji ste doživeli. Obratite pažnju na promene u telu. Skenirajte telo od glave do pete dok dišete lepo i lako i vidite da li možete da pronađete senzacije tuge u svom telu. Možda ćete primetiti težinu u grudima, knedlu u grlu ili osećaj iza očiju. Šta god da osećate, normalno je i prirodno za vas.
Možda ćete početi da osećate kako se talas tuge kreće ili gradi. Ako vam se čini kao da će vas talas preplaviti, pokušajte uklonite bilo kakve misli ili slike iz svog uma i usredsredite se samo na telesne senzacije tuge sa stavom radoznalosti i saosećanja prema sebi.
Ostanite u talasu tuge, dopustite sebi da plačete dok se ne završi. Ponovo dišite dok se ne budete osećali smirenije.
I zapamtite, ukoliko ne možete sami da se izborite sa tugom, potražite pomoć stručnjaka.
