"Prestala sam da jedem šećer i iskreno sam potpuno iznenađena šta mi se desilo"

Urednica Li Vignus u autorskom tekstu opisala je iskustvo ostavljanja šećera.

- Uopšteno gledano, hranim se zdravo – kakva bih urednica zdravlja bila ako to ne bih radila? – ali uvek sam mislila da imam jednu slabu tačku: šećer. (Parade)

Da pojasnim, ne provodim dane grickajući čokoladice ili gumene bombone. Uvek sam birala „zdravije“ načine da zadovoljim potrebu za slatkim, poput čokolade sa 50% kakaa. Znajući da je previše dodatog šećera povezano sa nizom zdravstvenih problema, od raka i bolesti srca do dijabetesa tipa 2 i gojaznosti, uvek sam imala malu grižu savesti jer unosim više od preporučene dnevne doze (najviše 25 grama, odnosno 6 kašičica).

Zato sam pre šest nedelja donela odluku: prestaću da jedem šećer. I sada, s ove distance, imam mnogo utisaka.

Šta podrazumevam pod „prestanak sa šećerom“

Nikada nisam bila dobra u držanju strogih dijeta (niti smatram da su one mentalno i fizički zdrave), pa sam znala da ako želim da „prestanem sa šećerom“, moram to da uradim na način koji ima smisla za moj život.

Za mene je to značilo da eliminišem očigledne izvore šećera – dakle, pomenute čokolade i mini sladolede, kao i sitne poslastice poput keksića uz kafu ili slatkiša iz kancelarije.

Ono što nisam planirala? Da analiziram baš svaku deklaraciju i tragam za skrivenim gramom šećera u svakoj namirnici. Za to jednostavno nemam ni vremena ni energije.

Prve dve nedelje

Iskreno, mislila sam da mi neće biti toliko teško. Pa nisam jela „onaj loš“ šećer, zar ne? Ali prve dve nedelje bile su baš surove, najviše psihički. Bila sam zaista potištena bez svojih uobičajenih doza šećera i činilo mi se da nemam čemu da se radujem. Završila bih večeru i pomislila: „To je to? Idem na spavanje bez sladoleda?“

Fizički je takođe bilo zahtevno: toliko sam bila navikla na šećer tokom dana da nisam ni primećivala da ga koristim za brze nalete energije. Kao rezultat, počela sam da posežem za drugom ili čak trećom šoljom kafe – i da se „počastim“ i da održim energiju stabilnom.

Čekala sam da se pojavi taj momenat kada ću se osećati bolje – energičnije, srećnije, bilo šta – ali vreme je prolazilo, a ja sam bila sve uverenija da se to neće dogoditi.

Kako se osećam sada

Četiri nedelje kasnije, srećna sam što mogu da kažem da više nisam tužna čim neko pomene tortu ili kada kolega pomene testiranje milkšejkova.

Zapravo, osećam se prilično dobro. Počela sam da dajem prednost slanim doručcima kako bih stabilizovala šećer u krvi od samog jutra. Više mi ne treba druga kafa da preguram dan. Ne mogu da kažem da pucam od energije – imam dvoje male dece i radim puno radno vreme – ali moje raspoloženje i energija su ujednačeniji. Više nema onih skokova dopamina praćenih padom posle pola sata, i osećam se manje anksiozno i napeto.

Najveća promena je to što više nemam želju za šećerom. Mogu da prođem pored nove prodavnice krofni bez da mi krene voda na usta. Ne tražim podsvesno sledeću dozu šećera. A saznanje da te slatkiše zamenjujem nutritivno bogatijom hranom koja pomaže da se spreče bolesti (na primer, voće bogato antioksidansima umesto sladoleda) daje mi dodatni osećaj mira i zadovoljstva.