Pratite rast deteta na vreme: 85 odsto visine se formira pre puberteta

Rast je najbolji pokazatelj zdravstvenog stanja i uhranjenosti deteta. Nizak rast nije samo estetsko pitanje, već može biti i znak ozbiljnijih zdravstvenih problema. Posebna pažnja se posvećuje nedostatku hormona rasta kod dece, jer posledice ovog stanja mogu biti dalekosežne, od poremećaja razvoja kostiju i mišića, preko uticaja na metabolizam i imunološke funkcije, pa sve do potencijalnih kardiovaskularnih problema. Iz tog razloga, Nacionalno udruženje osoba sa nedostatkom hormona rasta i niskim rastom “Horast” uz podršku lekara, pokrenulo je kampanju pod sloganom “Kad porastem…” sa ciljem da se podigne svest o važnosti redovnog kontrolisanja visine kod dece.

"Poruka kampanje 'Kad porastem…' prenosi glas svakog deteta i njegovo pravo da mašta, da raste i da razvija svoj pun potencijal. Rast nije samo broj na visinometru, već simbol zdravog detinjstva, igre, učenja i snova. I u Srbiji, kao i u svetu, praksa je pokazala da se češće ispituju dečaci, jer roditelji brinu kada je dečak niži od vršnjaka, dok se devojčice ređe dovode, iako i one podjednako mogu imati poremećaj rasta. Zato je važno da svako dete, bez obzira na pol, ima jednaku šansu za pravovremenu dijagnostiku. Roditeljima je danas dostupna i besplatna aplikacija “Karta rasta”, na srpskom jeziku, za iPhone i Android telefone, gde mogu da unose visinu deteta i prate brzinu rasta, a aplikacija ih automatski upozorava ako dete raste manje od pet centimetara godišnje i kada je vreme da se jave lekaru", istakla je Olga Davidović, predsednica Udruženja osoba sa nedostatkom hormona rasta i niskim rastom „Horast“.

Danas, sitematski pregledi u domovima zdravlja nisu sveobuhvatni kao ranije, pa se velikom broju mališana visina kontroliše po prvi put, tek u kasnijem školskom uzrastu. Zbog toga su akcije ranog merenja dece po školama posebno značajne.

"Deca bi trebalo da se mere jednom godišnje do polaska u školu, a zatim svake dve godine kroz sistematske preglede, u prvom, trećem, petom i sedmom razredu. U praksi, međutim, veliki broj dece stiže kod pedijatrijskih endokrinologa tek u sedmom razredu, sa oko 13 godina, kada je već propušteno dragoceno vreme za rano otkrivanje odstupanja u rastu. Roditelji često veruju da će dete „naglo porasti“ u pubertetu, ali to nije tačno , deca koja su niska pre puberteta, obično ostaju niža i kasnije. Zato je važno znati osnovne orijentire: dete sa četiri godine treba da bude visoko oko 100 centimetara, a pred polazak u školu oko 120 centimetara. Samo kod pet odsto dece nizak rast je posledica problema sa hormonima, dok je kod većine razlog nešto drugo. Najčešći hormonski uzrok je poremećaj funkcije štitaste žlezde, dok je nedostatak hormona rasta na drugom mestu. Ključni signal za uzbunu je usporena brzina rasta. Uobičajeno, deca od druge godine do puberteta, rastu između 5 i 7,5 centimetara godišnje. Ako dete u toku jedne godine poraste manje od pet centimetara, to je jasan znak da treba posetiti lekara", objašnjava dr Slađana Todorović, pedijatar - endokrinolog u Institutu za majku i dete “Dr Vukan Čupić”.

Prema nekim podacima, u našoj zemlji oko 3.000 dece prima terapiju hormona rasta.

"Kod nas se terapija najčešće započinje između devete i desete godine života, što je nešto kasnije u odnosu na evropski prosek, gde se sa lečenjem počinje još u predškolskom uzrastu. Ipak, u poređenju sa periodom od pre desetak godina, postignut je napredak, početak lečenja se postepeno pomera ka mlađem uzrastu. Naš cilj je da se deca u terapijski proces uključuju još ranije, jer su tada i rezultati lečenja bolji. U Srbiji postoje jasno definisane indikacije za terapiju hormonom rasta. Terapiju mogu da primaju deca sa potvrđenim nedostatkom hormona rasta, deca rođena mala za gestacionu dob koja ostaju niskog rasta, deca sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom, devojčice sa Tarnerovim sindromom i deca sa Prader Vilijevim sindromom. Kod nekih od ovih stanja, terapija se uvodi odmah po postavljanju genetske dijagnoze, dok se kod dece rođene male za gestacionu dob, posebno procenjuje rast u drugoj i četvrtoj godini života. Ako dete u četvrtoj godini i dalje ima nizak rast, terapija se uvodi bez dodatnih stimulacionih testova. Kod dece kod koje postoji sumnja na nedostatak hormona rasta, neophodno je uraditi detaljna ispitivanja u bolničkim uslovima, stimulacione testove ili merenja spontanog lučenja hormona tokom noći. Nakon potvrde dijagnoze radi se magnetna rezonanca hipofize, a zatim započinje terapija. Terapija hormonom rasta podrazumeva svakodnevne potkožne injekcije u večernjim satima, a danas postoje i savremeni preparati koji se daju jednom nedeljno", kaže prof. dr Ivana Vorgučin, pedijatar- endokrinolog iz Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine.

***