Foto: N1

Knjiga "Naš glas" objedinjuje životne priče korisnika psihijatrijskih usluga, ljudi koji čuju glasove, imaju vizije ili neka druga slična iskustva. Prenosimo vam jednu priču iz te knjige, posvećenu "borcima M odeljenja bolnice Laza Lazarević kao i svim dobronamernim ljudima".

Knjiga „Naš glas“ je pisana na srpskom-bosanskom-hrvatskom-slovenačkom jeziku, a objavilo ju je Udruženje Prostor iz Beograda kao rezultat projekta West Balkan Hearing Voices Network.

„Osobe sa psihosocijalnim poteškoćama često su stigmatizovane i odbačene od šire javnosti, ali i od strane svojih porodica u onom trenutku kada dobiju dijagnozu. U osnovi stoji strah od nepoznatog i manjak komunikacije koja je osnova za razumevanje i prihvatanje. Odškrinuvši prozor u svet nesvakidašnjih iskustava, unutrašnjih doživljaja i životnih priča, nadamo se da će ova knjiga pomoći da se napravi onaj najteži prvi korak – nadamo se da će ova knjiga započeti razgovor“, stoji u predgovoru.

Zainteresovani mogu preuzeti elektronsko izdanje knjige Naš glas, a portal Nova.rs vam prenosi jednu od priča.

priča pacijenta
Knjiga Naš glas; Foto: promo

„Požurite na peron nemojte da vas čeka biznis brzi voz-prevoz Laza Lazarević koji i kad kasni stiže na vreme samo za vas!!!

Uskoro polazi, pa ako neko nije čuo, nek se obavesti gde može sesti!!!

Ova priča je posvećena mojim prijateljima sa kojima delim uspomene na usporena i ne baš uvek luksuzna putovanja ovom našom još nerashodovanom železnicom. Videćete da smo svi jednaki, ako ni po čemu drugom, onda po tome što delimo muke i brojne brodolome krstareći po moru problema kako duševno-emotivnih tako i misaono-intelektualnih, a ponajviše finansijsko-oskudacionih. Da li nas oluja nosi iz trena u tren i baca, čas po hridima čas po divnim peskovitim plažama, više ili isto kao i druge – zdrave i normalne, besprekorne ljude? Postavljam pitanje: da li ispravan čovek može biti sklon gađenju? Šta vi mislite? Imam mali rebus dodatak: da vam bude sve po volji budite bolji!!!

Sklonimo naslage predrasuda, iskrivljenih uverenja, pročistimo osećanja i rešavajmo probleme, suočavajući se sa njima. Ovo nije priča o rešavanju problema, ovo je priča o problemima.

Pročitajte još:

I posle svih patnji ljudske duše koje su neizbežne na putu prolaska kroz mračne tunele kuće strave, postavlja se pitanje imamo li snage za novo i drugačije sutra? Ko i ima, dočekuje ga stručna procena latinski šifrovana kako bi svi osim vas znali koji je to vrag što na vašem biću ostavi trag. A ko nema nade tj. snage, što je isto, nikom ništa. Sam si! Odustao ili opstao! Bez nade nema budućnosti, već samo tupava priča o sudbini, onih koji ne mogu da se menjaju. I naravno stvar biznisa struke.

Iz dana u dan isti san, novo postaje staro, a staro zaboravljeno, sve dok opet ne bude otkriveno. Ovaj gore pomenuti brzi voz je malo spor, loše koči i često se desi da ide u rikverc. Njegovi restoran vagoni imaju imena kao: Leponex, Moditen, Haldol itd…  Među njima ima i vagona starije generacije koji se više puše, žešće truckaju, razvaljuju krsta, pa čak – verovali ili ne, izazivaju glavobolju, mučninu i tešku dezorjentisanost u krivini. Bilo bi dobro da ne koče, ne cimaju, ne magle, da idu gde i piše na karti, da ne staju na svakoj stanici i van nje, ali za to treba modernizacija celokupne železnice, a kome je to u interesu?

Predeli prolaska su različiti, prozori su razlupani, kupei hladni, kondukteri nemarni, pomalo grubi, nestrpljivi, katkad nezainteresovani, često bez razumevanja za jadne putnike, kojima je takođe dosta dugih, dosadnih, neretko teških i iscrpljujućih putovanja koja često vode do istih prostora koja su ne jednom posetili i kojima se često bezvoljno vraćaju.

Nerazumevanje konduktera, nestrpljiv razgovor pun snishodljivosti i podcenjivanja, neprijatnosti, šikaniranja, pa i nasilja, dešavaju se u ovim prostorima. Nedostatak volje da se ovi putnici posmatraju kao ljudska bića, a ne kao putnici u mom vozu kojima smrde čarape i po kojima gmižu vaši, nedostatak tuš kabina, prljavi toaleti, govore ne samo o železnici već i o svima čija je dužnost poštovanje osnovnih prava putnika. Od železnice do vlade i predsednika niko se ne pita zašto putnicima smrde noge, zašto su toaleti takvi kakvi jesu, zašto nema tuš kabina zašto su vagon-restorani zamašćeni i neizribani već godinama, a grejna tela zapuštena, kao i za šta kondukteri dobijaju platu. Malo reda uvedenog u sistem dobro bi došlo. Svakome možda zatreba putovanje. Pozitivni klimatski uslovi zagrejali bi srca putnika, a fidbekom, koliko i ako je to moguće, okorela srca svih službenih lica na zadatku. Ovi klimatski uslovi dolaze s vrha, a kad je tamo zima ni putnici nemaju efikasno grejanje. Sve u svemu, prevoz nije nepotreban, daleko od toga, samo bi mogao da bude mnogo bolji, moderniji, komforniji i delotvorniji.

Pročitajte još:

Eto toliko o prevozu putnika od stanice do stanice, iz grada u grad iz noći u dan, iz jave u san.

Sila koja može pomoći, dajući snagu, na ovom putu je pravo prijateljstvo i iskreno prihvatanje, uz neophodno uvažavanje i iskreno razumevanje. Time podstičemo jedni druge, ojačavajući se u surovim igrama života kao što su: „šta je s tobom“, „nisi kao mi“ i one najgore koju je nemoguće izbeći, jer se javlja u najgorim trenucima života, „šta to govoriš, al’ ti nije dobro!“ i u produžetku ,,nisi kao ja“ uz dozu neizbežne, dosadne odbijajuće procenjivačke gordosti, koju iz dna duše mrzim čak i više od Nemaca i domaćih izdajnika iz partizanskih filmova, posebno „Otpisanih“ i „Povratka Otpisanih“.

Pošto je 1% stoti deo od 100%, a kako je to surova manjina homosapiensa sa problemom ment-(može a, a može i o)-lne prirode, ostaje ovoj populaciji da se sama bori za svoje parče plavog neba i belog hleba.

U ovoj borbi neophodni su iskustvo, magareća tvrdoglavost i ponajviše gluva upornost.

Neko dođe pa ostane,

Neko dođe pa ode,

A neko dođe, ostane pa ode!

Posvećeno borcima M odeljenja bolnice Laza Lazarević kao i svim dobronamernim ljudima,

radi boljeg iskorišćenja pozitivnih resursa!!!

S poštovanjem,

Pet Alex“

Komentari

Svi komentari (6)