Domka o životu s opasnom bolešću: Izgledam kao da mi nije ništa, a iznutra se raspadam

Domki Tmušić (22), studentkinji, dijagnostikovana je Kronova bolest tokom epidemije korone. Iako nežna i osetljiva po prirodi, ona se i te kako bori za sebe i sledi svoje ambicije. Za naš portal ona priča o teškim okolnostima u kojima se našla, ali i kako pokušava da prevaziđe sve ono što je muči.Pre nego što joj je postavljena dijagnoza Kronove bolesti, Domka je već živela sa reumatoidnim artritisom, koji joj je otkriven kada je imala 14 godina i bio je aktivan do njene 18.„Ne mogu reći da sada nemam reumatoidni artritis jer danas kažu da je to možda bio i prvi simptom Kronove bolesti, koja mi je dijagnostikovana sa 18-19 godina. Prvo što mi se desilo, kad sam došla na fakultet u oktobru, jeste upala pluća. Tada sam dobila jake antibiotike, a posle toga od oktobra do januara sam imala učestalije stolice za koje se smatralo da su posledica primene antibiotika. U studentskoj poliklinici su mi rekli da je to sindrom nervoznih creva pred ispitni rok i da to nije stanje koje bi trebalo da me plaši. Već tada sam prešla na bezglutensku ishranu, na kojoj sam i dan-danas. Međutim, moji roditelji su zdravstveni radnici i oni su shvatili da nešto nije u redu sa mnom“, priča Domka.

Sama sa teškom dijagnozom

Uradila je kalprotektin test i rezultati su pokazivali preko 2.000, što je bio jasan pokazatelj da nešto nije u redu. Vratila se u Užice, gde joj je urađena kolonoskopija, na osnovu koje su lekari videli da su joj creva u lošem stanju. Kada su joj rekli da je verovatno u pitanju Kron, nije znala šta je to uopšte. Tada je već počeo kovid i ležala je u bolnici.„Bila su to teška vremena. Nisam mogla da vidim porodicu, nisam mogla da jedem, a čak sam dobila i alergiju na lek. To je bilo 2020, kada je već počela pandemija i bilo je vanredno stanje. Niko nije mogao da mi dođe u posetu, što mi je teško padalo. Navikla sam da imam podršku svojih, a u tom trenutku nije bilo nikog, osim doktora u skafanderima. Nisam mogla da vidim ni druge bolesnike, nisam izlazila ni iz sobe. S druge strane, moje društvo je tada išlo na fakultet, sticalo znanje, dok sam ja stagnirala, samo ležala i mislila da mi se život nikada neće vratiti u normalu“, kaže Domka.Domka dolazi iz porodice lekara, te je imala olakšavajuću okolnost da joj mama ponekad kod kuće priključi infuziju, kad joj nije bilo dobro, jer se dešavalo da nije mogla da ustane iz kreveta zbog isključivo krvavih stolica. U bolnici je bila skoro mesec dana, a na prvu terapiju je otišla krajem marta 2020. godine, kada počinje i ponovo da jede i da se oseća sve bolje.

Nema razumevanja profesora

Domka je potom ponovo ušla u aktivnu fazu bolesti. Jedan od najvećih izazova sa kojim se susreće jeste taj što se na fakultetu bori poput svih drugih i što nema razumevanje profesora o svojoj bolesti. Ne shvataju ozbiljno kada čuju da nije izašla na ispit uz izgovor da joj nije bilo dobro.„Jednom sam pitala profesora da li mogu prva da odgovaram jer mi je primanje biološke terapije bilo zakazano za 10 sati. Rekao je da može, ali je prvo odgovaralo 10 ljudi, pa tek onda ja. Mislim da ljudi nemaju razumevanja jer uopšte ne znaju šta su biološka terapija i Kronova bolest. Najveći problem je što mi izgledamo kao da nam nije ništa, a iznutra se raspadamo. Ponekad se dešava da ne mogu da ustanem iz kreveta jer se ne osećam dobro. Tako da nemam nikakve ustupke od profesora. Nemaju razumevanja da ne mogu da dođem na predavanje kada mi je loše, a predavanja i vežbe su mi obavezni“, objašnjava Domka.Kako navodi, imala je veliku podršku okruženja na samom početku, ali shvatila je da su ljudi vremenom počeli da manje obraćaju pažnju na ono što je njoj važno. A Domka nije neko ko će se žaliti da nešto ne može.„Ne vodim se time da se ljudi sažale na mene. Možda pravim grešku, ali moja velika želja je da živim normalno, poput mog brata, na primer. Mislim da moja mama igra najveću ulogu u mom životu i onda kad mi je bilo najgore, pa i sad. Uvek je tu da mi uključi infuziju kad je potrebno, pomogne, zaštiti. A što se tiče prijatelja, mislim da im fali edukacija. Oni jesu moji prijatelji i volimo se međusobno, ali čini mi se da nikad nisu shvatali moje stanje ozbiljno. Kad god bi se negde išlo, plašila bih se da ne odem, misleći da posle toga to neće biti to. Imala bih utisak kao da nešto propuštam. Onda sam više puta forsirala sebe da idem, iako nisam mogla. Odem, bude mi lepo, ali kad dođem kući, srušim se. Više je moja želja da budem kao drug“, rekla je Domka.Ona kaže i da joj je psiholog pomogao da prevaziđe mnoge stvari. Imala je strah od tuđeg mišljenja – šta će misliti ako kaže da je bolesna, da li će sumnjati da je sposobna za nešto, možda će je zbog toga manje vrednovati.„Mi oboleli od Kronove bolesti nismo nesposobni, samo smatram da imamo više mogućnosti jer smo navikli na teže stvari i situacije u odnosu na one u kojima nemaju zdravtsvene probleme. Svi vi koji tek počinjete da se suočavate sa ovim problemom treba da znate da ćete uvek imati podršku od ljudi oko sebe i da ova bolest nije tako strašna kao što zvuči. Samo nastavite da vodite normalan život, brinite o sebi i manje se obazirite šta će društvo misliti o vama. Pratite svoje snove i sigurno ćete uspeti“, poručuje Domka.