Kako je svakog dana živeti u strahu od novog napada, dok te drugi sažaljevaju i izbegavaju kao da je epilepsija zarazna bolest, za portal Nova.rs priča Isidora Cvetković (24) iz sela Malošište kod Niša.
View this post on Instagram
„Godinama sam imala napade, a lekari su pričali da nedovoljno spavam, da mi je loša ishrana, da su uzrok svemu dijeta, pubertet, hormoni i da odmorim par dana… Čak su mi davali i lekove za smirenje, slali na sve moguće preglede srca, a niko od njih nije obavio bilo kakav neurološki pregled, već samo razgovor“, priča Isidora kako ni ona ni porodica nisu ni slutili da zapravo ima epilepsiju, neurološki poremećaj obično praćen opasnim napadima i trzajima.
Tek je u avgustu 2017. na mamin zahtev obavila razgovor sa neurologom i specijalistom za krize svesti, koji je predložio da nekoliko dana ostane u bolnici, dok se obave svi pregledi.
„Posle par dana sam već bila svesna da nešto nije u redu, ali još uvek nisam dobila dijagnozu. U međuvremenu su mi dali terapiju, pa sam krišom pročitala naziv lekova koje sam dobila i onda sam na internetu istog dana pronašla da je reč o antiepilepticima. Ipak, ni to nije bilo dovoljno da poverujem. Tek nakon 11 dana u bolnici sam saznala da mi je dijagnostikovana epilepsija g40.3 i tada počinje moja borba.“
View this post on Instagram
Priznaje da nikako nije mogla da se pomiri sa tim što je čula.
„Nisam prihvatila da imam epilepsiju i bilo je baš teško. Tražila sam mišljenje drugog lekara, tražila sam da se ponove pregledi. Čak me je doktor uputio i kod psihijatra zbog neprihvatanja, ali porodica mi je bila najveća podrška da sve to bude lakše“, seća se ona.
View this post on Instagram
Pročitajte još:
Kako kaže, najteže je bilo da prihvati samu sebe, ali svakako jeste bilo olakšavajuće što je konačno znala dijagnozu.
„Najgore mi je palo što sam svesna da će se napadi povremeno dešavati i da moram da živim sa tim. I svi su počeli drugačije da me gledaju. Zapravo, prvih par meseci je bilo najteže jer se sve promenilo i svaki dan sam imala pitanja o kojima do tada nisam ni razmišljala.“
Danas Isidora ima diplomu iz tehnologije hrane i gastronomije, čeka radnu vizu da bi u Sloveniji radila kao kuvar, ima verenika, ima svoj salon lepote, a sve to nije bilo lako postići.
View this post on Instagram
„Epilepsija me je usporila u početku jer sam bukvalno svaki dan živela u strahu, a verujem da sam tada mogla još mnogo toga da uradim. Sada me sprečava jedino da vozim i da se bavim nekim sportom jer bi to povećalo rizik.“
Pored toga, kako kaže, ova bolest sa sobom nosi brojne opasnosti -povrede prilikom napada, uticaj lekova, depresiju…
„Nekad sam imala i tri napada zaredom, a onda su prošle dve godine bez ijednog. Verovala sam da je to gotovo, ali se napad ponovio pre nedelju dana“, priča Isidora.
Zato ističe da terapija koju lekar prepiše mora da se poštuje.
„Pored svakodnevne terapije, vodim računa o ishrani, izbegavam stresne situacije, glasnu muziku, alkohol, jaka svetla. Najviše me pokreće vera da će sve da prođe“, priča kako je terapija lekovima za sada uspešna.
Međutim, oboleli od epilepsije u Srbiji imaju još jedan veliki izazov.
„Najveća prepreka su predrasude. Ljudima je lakše da se sklone nego da se suoče i prihvate takve osobe. U naprednim zemljama se osobama sa epilepsijom dozvoljava polaganje vozačkog ispita, dok je u Srbiji to drugačije. Takođe, ljudi reaguju sa strahom kao da je epilepsija zarazna… Sažaljevaju… A nama ne treba sažaljenje, nego podrška i normalan razgovor. Dešavalo mi se da me društvo izbegava ili da me na ulici drugačije gledaju. Sad više i ne obraćam pažnju jer smatram da moja dijagnoza nije nikakva sramota, kao ni bilo koja druga bolest.“
Isidora priznaje da joj je epilepsija iz korena promenila život, ali da joj je to donekle drago.
„Sada vodim zdraviji i mirniji život. Bolest me je naučila da, koliko god puta padnem, svaki sledeći ustajem jača. Naučila me je strpljenju, naučila me je da cenim svaki dan i uživam.“
U svemu tome neizmerno joj znači podrška porodice i verenika, koji ju je upoznao i zavoleo sa epilepsijom.
View this post on Instagram
„Imam mnogo planova, ali idem polako. Volela bih da napredujem kao kuvar i jednog dana budem šef kuhinje, pa i da imam svoj restoran. Najveća želja mi je da se ostvarim kao majka i da deca ne naslede epilepsiju jer bih sebe smatrala odgovornom za to.“
Oko 60 hiljada ljudi u Srbiji ima epilepsiju, kažu podaci Centra za obolele od epilepsije, udruženja koje pruža pomoć prilikom lečenja. A koji su uzroci i simptomi ove bolesti, kako izgleda lečenje, za portal Nova.rs priča neurolog Marko Ercegovac, direktor Urgentnog centra.
„Epileptički napad je simptom bolesti centralnog nervnog sistema. Može se javiti kao posledica akutnog oboljenja mozga, kao što su upalni proces, akutni moždani udar, povreda mozga… Tada epileptički napad nastaje kao posledica jasnog organskog uzročnika. Ako se u ovakvim slučajevima napad ponovi posle više od 24h, onda smatramo da se radi o simptomatskoj epilepsiji, koja zahteva hronično uvođenje specifične antiepileptičke terapije. Postoje i epilepsije za koje, na osnovu opisa napada i specifičnog EEG nalaza, smatramo da u osnovi postoji genetska predispozicija“, priča doktor kako se u tim slučajevima terapija uvodi već posle prvog napada.
On kaže i da se epilepsija može javiti u svim starosnim dobima, ali je veća učestalost u prvih godinu dana starosti zbog visoke ranjivosti mozga tog uzrasta, kao i u starijoj populaciji, zbog većeg broja udruženih hroničnih oboljenja.
„Najveći procenat pacijenata (60-70%) odlično odreaguje na adekvatno uvedenu antiepileptičku terapiju. Zato je fokus i u celom svetu, i kod nas, uporna borba protiv stigme i za prava naših pacijenata.“
Ipak, doktor kaže da neki pacijenti sa epilepsijom koja je otporna na terapiju mogu imati problem sa povređivanjem prilikom napada ili kognitivne i psihološke smetnje.
„U osnovi lečenja epilepsije je oralna terapija antiepileptičkom medikacijom. Postoje i forme žarišnih epilepsija koje se posle detaljnog ispitivanja mogu lečiti i neurohiruškom intervencijom.“
Doktor savetuje i kako da pomognemo nekom ako vidimo da ima težak oblik epileptičkog napada, kada je moguće da pacijent i prestane da diše.
„U takvim slučajevima primarno treba pokušati pomoći pacijentu da se ne povredi prilikom pada i nevoljnih trzajeva, a po prestanku napada pacijenta treba staviti na bok, čime se sprečava zapadanje jezika u dušnik i posledično gušenje.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare