Doktori su mi pre prve hemoterapije objasnili šta sve može da se desi mom telu. Mučnina, gubitak apetita, metalni ukus u ustima i gadljivost na određenu hranu su bili na vrhu ove liste. Rekli su i da se javi kostobolja, ali da to nije uvek slučaj. Kod mene je bio, i to baš.
Išla sam na tu svoju prvu terapiju i nisam baš znala šta me čeka, pored tužnih i sažaljivih pogleda medicinskog osoblja, bili su tu i pogledi baba i deda koji takođe čekaju svoju terapiju. Neki su me i pitali: ‘Šta ti radiš ovde, dete?’, dok su me neki posmatrali i u očima im se videlo olakšanje – jer se ne dešava samo njima.
Elem, legla sam, ubrizgali su sve potrebne lekove, savetovali me šta da radim tih četiri-pet sati i kao svaki put kada sam pod ogromnim stresom ja sam zaspala. Dobro, dremala sam, nisam baš mogla da se opustim dovoljno da bih zaspala. Drmusali su me na svakih pola sata da provere jesam li dobro i čak sam u jednom trenutku bacila foru: ‘Dobro sam, samo primam hemoterapiju’, na šta su se svi, pomalo stidljivo, nasmejali. Nakon završetka, ustala sam i malo mi se mantalo i čudilo me kako su me samo pustili da idem kući, jer sam očekivala ipak da će mi biti loše.
Zamišljala sam to sve kao u filmovima, znate, rak, hemoterapija, kosa opada dok je primaš, povraćaš na izlazu iz bolnice… Ali nije to baš tako.
Došla sam kući i omamljena od svega, legla sam da spavam. I u sred noći, počeli su nesnosni bolovi. Toliki bol nisam osetila nikada, pa čak ni posle operacije (dobro, tamo te ipak kljukaju svim i svačim). Osetila sam kao da mi kroz kosti teče vatrena tečnost i da se širi po celom telu. I suze su mi same išle u nekim trenucima. Mišići su počeli da se grče i nikakva masaža, a ni lekovi protiv bolova nisu pomagali. Trajalo je tako četiri dana, postepeno se smanjivala jačina, a ja sam se borila sa tim da li ću moći kroz to ponovo da prolazim.
Da se razumemo, sve vreme tokom perioda hemoterapije telo boli, samo sve zavisi od dana, ali sve vreme je prisutan tup neki bol. Sve vreme sam osećala upalu mišića i brojala dane do sledeće terapije. Prva tura je prošla tako na mišiće i unutar porodice smo pričali šta možemo da uradimo po tom pitanju. Probala sam svašta i došao je red na ulje kanabisa.
Postoji i tu procedura. Kreće se sa izuzetno malom dozom i to par dana pre terapije. Sreća, tačno u tom nekom periodu sam i uspela da ga nabavim, pa smo krenuli na vreme. Preporučena doza je mala kapljica veličine polovine zrna riže i nisam se usuđivala da probam više. U zavisnosti od stadijuma bolesti i količine hemoterapije se doza postepeno povećava, ali zbog mog gubitka kilaže i sveukupnog osećaja slabosti – veća doza mi nikako nije prijala.
I da, postoje dva načina uzimanja, za koja su meni rekli. Prvi je da tu kapljicu držiš ispod jezika dok se ne otopi – što nekom kome smetaju jaki ukusi neće prijati, a dejstvo je tada brže i brže možete osetiti relaksaciju. Dok je ovaj drugi način, za mene bar, bio prihvatljiviji – gde se kapljica uzima jedno sat vremena pred spavanje – sasvim dovoljno da opusti telo, a spavam kao beba. Doduše, dok se malo čovek ne navikne, moguć je osećaj omamljenosti i ujutru, ali ne traje dugo.
Kapljica manja od polovine zrna pirinča, a telo jedva da sam osetila. Bila sam poletna, iako fizički vrlo slaba i malaksala. Slušala sam razne dobronamerne savete: ‘pazi nemoj da se predoziraš’ i ‘pazi da se ne navučeš’, ali ono čega ljudi nisu svesni jeste da tablete protiv bolova, bromazepami, bensedini i leksilijumi – ništa nije delovalo kao ovo. Sve što smo probali delovalo je kao da stavljaš flaster na otvorenu ranu kojoj treba šivenje i nekoliko kopči, dok je ulje kanabisa delovalo kao da iz mene izvlači sve što boli.
Neko me je savetovao da uzmem malo i pred terapiju, kako bih se opustila i lakše podnela tih par sati – jer se i tada javlja i mučnina, kao i veliki svrab čak i peckanje u ruci na kojoj je priključena braunila. Tako da sam taj savet i poslušala – primanje terapije osetila nisam, čak sam toliko čvrsto spavala da sam malo i sanjala. Znala sam da me taj dan ništa neće boleti i iščekivala sam sutrašnji dan, jer da razjasnim – prvi dan primanja je super, drugi je najgori, treći isto, četvrti već malo blaži i svaki naredni je sve lakši.
Zaspala sam ponovo kao beba i probudila se ujutru. Držala sam oči otvorene dobrih nekoliko trenutaka pre nego što sam se odvažila da pomerim telo, u strahu od milion noževa zabodenih u moje meso kao u japanskim filmovima, ali gle, ništa me nije bolelo. Naravno, kada sam malo stala na noge osetila sam pritisak u kukovima, kolenima i člancima, ali ne mogu reći da je to bila bol. Kroz kosti bi mi periodično prostrujila ona vatra – koja je sad bila med i mleko naspram prvog puta i mnogo sam lakše i bolje spavala. Ne bih se budila tokom noći, niti bi me budili grčevi u mišićima.
Na svakih sedam dana vadila sam krv i radila analize kako bih pratila stanje leukocita i na sve moguće načine se trudila da mi krv bude dobra i da se terapija ne odlaže, nego odrađuje po nekom isplaniranom toku. Ipak, pred svako vađenje krvi, kontrolu, konsultacije – osećala sam se totalno mirno. Niti bi mi se srce uzlupalo, nisu se ni usta sušila, a ni ruke znojile i tresle. Išla sam onako pomalo omamljeno, ali opušteno, kao posle čaše vina.
Što se tiče ‘tripova’ – nije ih bilo. Jedini trip je bio – da se ne bojim. Nisam se plašila sledeće hemo, ni sledeće kontrole. Na vađenje krvi sam išla sama, i nisam strepela od rezultata – što sve znači da mi je i na psihu delovalo skroz pozitivno i umirujuće.
I iako su mi zaduženi onkolozi na svake tri nedelje davali druge tablete protiv bolova – i za smirenje!!! – nisam ih uzimala. Uzimala sam svoje ulje – pola kapljice dnevno i radila sam jogu. Kome god ispričam kako sam ‘bezbolno’ prošla kroz sve – čude se, krste i pitaju se kako. Mnogi od njih pak, odmahuju glavom kada čuju kako – kao što to radi i veliki deo medicinske zajednice.
Što bi rekla jedna moja prijateljica i mentorka u svemu ovome: ‘Da su mi dali kravlju balegu da mažem na hleb da me ništa ne boli, mazala bih i pevala od sreće.’
***
Bonus video: Pazite da ne preterate – Trovanje alkoholom
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar