Sve je više dokaza da bi autoantitela, koja napadaju organizam, mogla biti ključ za razumevanje nekih od najgorih slučajeva infekcije virusom SARS-CoV-2.
Prošlo je više od godinu dana od pojave kovida 19, a mnoge misterije i dalje okružuju bolest.
Zašto se neki ljudi drastično teže razbole od drugih? Zašto se oštećenja pluća ponekad pogoršavaju nakon što se telo očistilo od virusa? I šta se krije iza produžene, sistemske bolesti koja traje mesecima kod ljudi sa dugim kovidom?
Sve veći broj studija sugeriše da bi neka od ovih pitanja mogla biti odgovorena fenomenom koji se dešava kada se naš imuni sistem greškom okreće protiv našeg tela. Taj fenomen poznat je kao autoimunitet.
Početkom pandemije, naučnici su sugerisali da neki ljudi imaju preaktivan imunološki odgovor na infekciju kovid 9. Signalni proteini imunog sistema, nazvani citokini, mogu se povećati do opasnih nivoa, što dovodi do citokinske oluje i oštećenja ćelija u telu.
Klinička ispitivanja su pokazala da izgleda da neki lekovi, koji u velikoj meri prigušuju imunološku aktivnost, smanjuju stopu smrtnosti kod kritično obolelih ako se primene u pravo vreme.
Ali naučnici koji proučavaju kovid sve više ističu i ulogu autoantitela. To je vrsta antitela koja napada dve stvari u telu: ili elemente imunološke odbrane tela, ili specifične proteine u organima kao što je srce.
Za razliku od citokinskih oluja, koje imaju tendenciju da uzrokuju sistemske kratkotrajne probleme, smatra se da autoantitela rezultiraju ciljanim, dugoročnim oštećenjima, kaže imunolog Akiko Ivasaki sa Univerziteta Jejl.
Čak i zdravi ljudi stvaraju autoantitela, ali uglavnom ne u velikim količinama, a čini se da ti molekuli obično ne nanose štetu.
Postoji nekoliko teorija koje objašnjavaju kako se autoimunost može pojaviti od kovida i drugih infekcija. Neki ljudi mogu biti predisponirani da stvaraju autoantitela koja mogu da naprave veliku štetu u telu tokom infekcije. Ali i same infekcije mogu da pokrenu proizvodnju autoantitela.
Krajem septembra, grupa koju je vodio Žan-Loren Kazanova sa Univerziteta Rokefeler u Njujorku izvestila je da više od 10 odsto od 987 osoba sa teškim oblikom kovida 19 ima antitela koja napadaju i blokiraju delovanje molekula interferona tipa 1, koji obično pomažu u jačanju imunološkog odgovora na strane patogene.
Naučnici kažu da je to bila zapanjujuća proporcija, jer su količine antitela kod ljudi obično veoma različite – i niko u kontrolnoj grupi učesnika istraživanja nije imao ova antitela.
Oni su takođe pronašli ova autoantitela kod ljudi pre infekcije kovidom 19, pa Kazanova smatra da bi neke osobe mogle da budu genetski predisponirane da ih proizvode. Autoantitela su bila češća kod muškaraca nego kod žena – što je moguće objašnjenje zašto kovid 19 izgleda teže pogađa muškarce.
Prvi dokazi koji sugerišu da bi autoantitela koja deluju protiv interferona mogla ljude dovesti u veći rizik od lošeg ishoda bolesti objavljeni su 1984. godine, a dokazi su se od tada akumulirali, kaže Kazanova. Ali sada kovid 19 skreće više pažnje na ovaj problem.
Pročitajte još:
Druge istraživačke grupe podržale su Kazanovina otkrića u vezi sa autoantitelima. Naučnici Ivasaki, Ring i drugi sa Jejla pregledali su 194 pacijenta i bolničkih radnika u potrazi sa autoantitelima. Njihova studija, koja je objavljena u decembru i još uvek nije recenzirana, utvrdila je veću prevalenciju autoantitela koja su delovala protiv imunog sistema kod zaraženih osoba nego kod neinficiranih ljudi. Pronašli su autoantitela koja su napala B ćelije, kao i neka koja su napala interferon.
Ali studija takođe sugeriše da i sam koronavirus može dovesti do toga da telo stvara autoantitela koja napadaju njegova sopstvena tkiva. Neke zaražene osobe su imale autoantitela koja su delovala protiv proteina u krvnim sudovima, srcu i mozgu. Ovo je posebno intrigantno jer su mnogi simptomi viđeni u pandemiji povezani sa ovim organima.
Nejasno je da li je infekcija kovidom 19 prouzrokovala da telo počne da pravi ova autoantitela ili su ih zaraženi ljudi već imali. Ivasaki kaže da se nadaju da će proučiti druge slučajeve kako bi utvrdili da li postoji uzročna veza.
Nuačnici su takođe pronašli autoantitela protiv molekula nazvanih fosfolipidi, dodaje Majkl Goldman, imunolog sa Slobodnog univerziteta u Briselu i bivši direktor Evropske inicijative za inovativne lekove.
Najveća takva studija, objavljena u novembru, otkrila je da su 52 odsto od 172 osobe hospitalizovane sa kovidom 19 imalo ova autoantitela.
Ovog meseca, druga studija, koja još uvek nije recenzirana, izvestila je o otkriću autoantitela koja bi mogla da budu izazvana kovidom 19. Dejvid Li, lekar hitne medicine sa Univerziteta Njujork, udružio se sa mikrobiologom Anom Rodriguez i drugima kako bi analizirao uzorke od 86 ljudi hospitalizovanih sa kovidom 19.
Tražili su autoantitela protiv proteina kao što je aneksin A2, koji je od posebnog interesa, jer pomaže u održavanju ćelijskih membrana stabilnim i osigurava integritet malih krvnih sudova u plućima. Istraživači su otkrili znatno veći prosečni nivo antitela na aneksin A2 kod ljudi koji su umrli nego kod onih sa blažim oblikom bolesti. Kao i u drugim studijama, i dalje je nejasno da li su ova autoantitela postojala pre infekcije koronavirusom.
Teorija autoantitela može objasniti kasniju pojavu ozbiljnih simptoma kod kovida 19. Ako su izazvana ćelijskim oštećenjima i upalama koje prouzrokuje virusna infekcija, autoantitelima bi trebalo nekoliko nedelja da se nakupe u telu. To bi, kako kažu naučnici, mogao biti razlog zašto se veliki deo oštećenja tkiva poput pluća pojavljuje nakon što osoba razvije simptome poput visoke temperature.
Pročitajte još:
Na taj način, autoimunitet bi mogao biti stvarni krivac za smrtonosno propadanje organa koje se nastavlja nakon što se koronavirus izbaci iz organizma.
Tokom godina naučnici su identifikovali brojne slučajeve infekcija koje generišu autoimunost. Neki izveštaji sugerišu da infekcija parazitom malarije može dovesti do toga da telo počne da napada crvene krvne ćelije, uzrokujući anemiju. A Epstajn-Bar virus – koji uzrokuje mononukleozu – umešan je u desetine autoimunih bolesti, uključujući lupus.
Streptokokno grlo je takođe primer za to. Ako se ne leči, ova bolest, koju uzrokuje bakterija Streptococcus piogenes, može da izazove autoimunu reakciju, poznatu kao reumatska groznica, koja napada organe i može dovesti do trajnog oštećenja srca.
Druge bakterije će takođe verovatno dovesti do autoimunosti: smatra se da Helicobacter pilori izaziva poremećaj zvan trombocitopenična purpura, u kojem telo počinje da uništava trombocite u krvi. Kod nekih ljudi koji pate od toga, lečenje antibioticima protiv H. pilori poboljšava broj trombocita, što sugeriše da lekovi pomažu u preusmeravanju autoimunog stanja.
Jehuda Šonfeld, šef Centra za autoimune bolesti Zabludovicz u Izraelu, sumnja da kovid 19 može prouzrokovati autoimune bolesti. Prošlog juna objavio je članak o tome, u kojem je citirao izveštaj o slučaju 65-godišnje žene sa kovidom 19 iz aprila 2020, čiji je broj trombocita naglo opao i kojoj je bila potrebna transfuzija trombocita.
Neki ljudi mogu imati genetsku predispoziciju za razvijanje autoimune reakcije kao odgovor na infekciju. Na primer, određene osobe imaju DNK koja kodira protein imunološkog sistema HLA-DRB1, za koji Šonfeld kaže da je na lošem glasu zbog veze sa autoimunitetom.
Još jedan način na koji patogeni mogu pokrenuti autoimunitet je ako njihov deo slučajno podseća na komponente ljudskih ćelija. U svom članku iz juna 2020. godine, Šonfeld i njegovi saradnici pronašli su sličnosti između brojnih kratkih sekvenci S proteina SARS-CoV-2, koje virus koristi za ulazak u ćeliju, i ljudskih proteina.
Druga teorija je da upala izazvana infekcijom podstiče imuni sistem da pogrešno vidi izbačeni sadržaj uništenih ćelija kao stran i stvori autoantitela protiv ovih ćelijskih delova, kaže Leona Gilbert, molekularna biološkinja iz Finske, koja je razvila test na antitela na SARS-CoV-2. Oštećenje tkiva koje prati upalu je recept da telo počne da napada samo sebe.
„To samo ubrzava proces razvoja autoimunih stanja“, kaže ona.
Uloga autominuteta u razvoju kovida 19 ima implikacije na lečenje bolesti. Kazanova kaže da bi krvni testovi za autoantitela mogli pomoći u identifikaciji tih štetnih komponenti u telu.
Čak i pre nego što su autoantitela došla u fokus, ideja da bi citokinka oluja mogla biti krivac za teške oblike kovida 19, dovela je do saznanja da se imunosupresivni steroidi poput deksametazona, ili lekovi za artritis tocilizumab i sarilumab mogu koristiti za smirivanje imunološkog sistema. Svetska zdravstvena organizacija sada preporučuje upotrebu deksametazona u teškim slučajevima, a Ujedinjeno Kraljevstvo koristi lekove protiv artritisa za ljude sa teškim oblikom kovida.
Lekari naglašavaju da, bez obzira da li se koriste za smirivanje citokinske oluje ili za pokušaj rešavanja autoimunosti, davanje ovih lekova mora biti pažljivo primenjeno kako ne bi ometalo borbu tela protiv SARS-CoV-2.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare