Sa 11 sam saznala da imam bolest s kojom ću živeti do kraja

"Imala sam samo 11 godina kad sam dobila zvaničnu dijagnozu dijabetesa tip 1. Jedino čega se sećam je da sam prvih nekoliko primanja insulina preplakala jer mi je rečeno da ću to morati da to ponavljam do kraja života. Sa tim nikako nisam mogla da se pomirim", priča Marija, koja je danas student druge godine španskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, aktivista u Udruženju za borbu protiv dijabetesa grada Beograda "Plavi krug" i član Dijabetološkog saveza Srbije.

Dijabetes je, međutim, dobila i pre dijagnoze, kada je imala osam godina, ali tada nije bilo klasičnih simptoma, već je povišena glikemija otkrivena sasvim slučajno, proveravanjem krvne slike. Onda je u novembru 2011. uz postavljanje dijagnoze počela sa insulinskom terapijom, budući da je dijabetes tip 1 hronična bolest kod koje organizam ili ne proizvodi ili neadekvatno koristi hormon pankreasa insulin.

Pitala sam se - zašto baš ja

"Na samom početku i moja porodica i ja osećali smo veliki strah od nepoznatog. Bilo je potrebno mnogo vremena da naučimo sve o samom stanju sa kojim smo se susreli, vrstama insulina, doziranju, ishrani i svemu ostalom. Nemoguće je izbrojati koliko puta je moja mama, tih prvih godina mog života sa dijabetesom, ostajala budna tokom noći strahujući od mogućeg pada nivoa šećera u krvi, što u nekim slučajevima može dovesti do kome. S druge strane, mene je plašilo to što mi se život okrenuo naopačke maltene preko noći, pa sam se uporno pitala zašto baš ja", priča Marija za portal Nova.rs.Trebalo joj je, kaže, mnogo vremena da nauči kako da živi sa dijabetesom i da ga prihvati kao deo sebe."Najveći izazov je bio da se naučim novom načinu razmišljanja i življenja, sa saznanjem da sam sada, maltene preko noći, postala drugačija od ostalih. Osim toga, izazov je bio i objasniti ljudima oko sebe šta je to dijabetes i da ga nisam dobila od jedenja previše slatkiša i slično."

S dijabetesom se budim i idem na spavanje

Ona priča i kako se njen život zapravo razlikuje zato što ima dijabetes."Osobe koje imaju dijabetes svakoga dana naprave bar tri puta više odluka od zdravih ljudi. To je nešto sa čim ustajem i idem na spavanje, pa o njemu razmišljam u svakom trenutku - dok učim, idem na fakultet, sedim sa društvom ili idem u izlazak. Osim toga, neregulisan dijabetes može da izazove ozbiljne komplikacije s vidom, bubrezima, nervima, srcem, pa je zato zaista potrebno posvetiti mu potpunu pažnju."Marija priča i kako izgleda život s dijabetesom u Srbiji."Situacija nije baš sjajna. Nemaju sve osobe sa dijabetesom prava na istu količinu, na primer, test-traka za merenje šećera. Tu je i nedostatak inovativnih terapija. Iako je RFZO od ove godine prvi put na listu pomagala dodao i senzore za kontinuirano merenje šećera u krvi, na njega je pravo stekla samo nekolicina osoba sa dijabetesom, odnosno samo korisnici insulinskih pumpi i deca sa nestabilnim glikemijama - što pokazuje da država nije u potpunosti prepoznala naše potrebe."

Ipak, kao najveću prepreku ona izdvaja diskriminaciju, koje ima na svakom koraku."Ne mislim na bezazlena zadirkivanja i neprimerene komentare, već na diskriminaciju ozbiljnijih razmera - predškolske ustanove ne žele da prime dete sa dijabetesom ili, još gore, primiće ga ukoliko ono sedi odvojeno od ostale dece u toku obroka; ljudi bivaju odbijeni za posao... Ogroman šok sam doživela pre dve godine kada sam odbijena za program kulturne razmene u organizaciji Centra za afirmaciju i razvoj- i to baš zato što imam dijabetes."Uprkos svemu, Marija je dijabetes u potpunosti prihvatila kao deo sebe."Definitivno nije med i mleko, ali nije ni nemoguće živeti sa njim. Imam normalan život kao i svi ostali, samo uz pokoju obavezu više. Sigurna sam da mi je pomogao da sazrim mnogo pre svojih vršnjaka i da postanem odgovornija. To što imam dijabetes nije me nateralo da se povučem u sebe, već me je inspirisalo da o tome govorim bez problema kako bih edukovala druge o ovom stanju."Kaže da joj je mnogo značilo to što je 2012. postala član udruženja ,,Plavi kružić“ koje je namenjeno deci s dijabetesom i njihovim roditeljima."Tu sam upoznala mnogo svojih vršnjaka i shvatila da u ovome nisam sama, već da ima mnogo dece sa dijabetesom koji proživljavaju isto što i ja. Nekoliko godina kasnije, kao volonter u udruženju Plavi krug, videla sam drugu stranu medalje o kojoj lekari ne pričaju, a to je lično iskustvo, za koje smatram da je najbitnije."

Na njenom putu najveća podrška su joj mama i tata i prijatelji."U nekim situacijama mama je morala da bude hrabra za obe, dok su moji najbolji prijatelji bojažljivo zapitkivali i trudili se da nauče što više o dijabetesu. Znaju da je to neprestana borba sa vetrenjačama, ali da mi je mnogo lakše kada znam da u toj borbi nisam sama. Nekada i pre mene prepoznaju da mi nije dobro jer naglo promenim raspoloženje, pa me obavezno pitaju - hej, jesi li sigurna da si dobro, proveri koliki ti je šećer - što meni mnogo znači."

BONUS VIDEO:https://www.youtube.com/watch?v=5e61cGdBlm4&feature=emb_title***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram