60
Ana Cvejić (20) prevalila je dug i mučan, ali neverovatan put od borbe za svaki udisaj na respiratoru, do čudesnog oporavka. Ona je preživela koronavirus koji je razorio njen organizam kao prava heroina. Njena priča, od trenutka kada se opraštala od roditelja, do momenta kada su je svi lekari KBC Zvezdara uz suze ispraćali iz bolnice, zaista je iskustvo vredno divljenja.
Ana je pre sedam godina obolela od dijabetesa, a taj zdravstveni problem mogao je biti koban po njen život. Sve je počelo u novembru 2020. godine, kada se Ana radovala svom 20. rođendanu.
Odjednom je osetila umor i malaksalost, ali se nadala da je to samo mala prehlada – niko u njenom bliskom okruženju nije bio zaražen.
Pročitajte još:
„Dosta sam bila pod euforijom zbog rođendana, pa nisam mislila da su ti simptomi korona. Krenulo je kao malaksalost i umor. Ali oktobar i novembar su mi bili haotični, imala sam brži tempo života, na koji nisam navikla. Mislila sam da je umor zbog toga“, počinje svoju priču za Nova.rs.
Ipak, kada je osvanuo 6. novembar, dan njenog rođendana, osetila je jaku bol u grlu. Već sledećeg dana znala je da proživljava nešto gore od obične prehlade. Strahovala je za svoju porodicu.
„To veče sam osetila da imam temperaturu. Nikad toliku bol u grlu nisam osetila, a dobila sam i dijareju. Uplašila sam se što su me ljudi grlili i ljubili za rođendan, a nisam nikome htela da prenesem virus“, kaže Ana.
Kako ima dijabetes, odličila je da ne časi časa, već je sa roditeljima krenula u kovid ambulantu na Novom Beogradu da se testira.
Dok je Ana u ordinaciji doktorke slušala koji su simptomi koronavirusa, kod sebe je prepoznala baš svaki. Ipak, pluća su joj bila čista, dobila je vitamine koje treba da pije, pa je mislila da će sve biti u redu. Četiri dana kasnije, stigao je test koji je na Anino veliko čuđenje bio negativan. Međutim, znala je da testovi nisu pouzdani, a njeno zdravstveno stanje se polako pogoršavalo.
„Na momente sam se osećala super, a na momente nisam mogla da ustanem iz kreveta. Bol u glavi mi je bio ogroman. Kada je došao test posle četiri dana, bio je negativan. Išla sam i kod pulmologa jer sam osećala bolove u leđima, ali pluća su bila čista“, priča Ana.
Onda je krenulo ludilo, po njenim rečima. Osećala se veoma loše, imala je ubrzan puls, teško je hodala i disala. Sumnjala je da je upala u ketoacidozu – stanje koje se javlja kada telo nema dovoljno insulina da dozvoli ulazak glukoze u ćeliju, i tada počinje da gori masne kiseline i proizvodi tela ketonske kiseline. Visok nivo ketona u krvi moće izazvati nekoliko bolesti.
Ana je rekla svojim roditeljima da više ne može da izdrži i da hitno mora lekaru.
Nakon konsultacija sa jednom medicinskom sestrom, Ana se sa ocem zaputila u Urgentni centar.
„Spakovali smo se, bilo je definitivno da moram da odem da mi neko pomogne, bilo mi je baš loše. Došli smo u Urgentni centar, koji nije kovid bolnica, pa su me pitali imam li temperaturu i izmerili su je. U tom trenutku nisam imala, ali sam imala tog dana. Rekli su mi da ne mogu da me prime jer možda imam koronu. Međutim, kad su čuli da imam negativni test, a i videli koliko mi je loše, pustili su me. Kad sam sela na stolicu da sačekam, suze su mi išle koliko me je sve bolelo. Došlo mi je da legnem nasred poda“, govori Ana.
Vreme je prolazilo jako sporo dok je sedela u čekaonici, trpeći agoniju.
„Stvarno sam bila u jako lošem stanju, to rečima ne mogu da opišem. Bilo je drugih ljudi koji su izgledali dobro, mogli su da čekaju, a ja definitivno nisam. Tata je bio sa mnom, gledao me i čekao ispred ordinacije. Svi ostali su me tužnim očima gledali, a ja nisam mogla da se smirim. Rekla sam tati ‘uradi bilo šta, molim te, neka mi bilo šta daju da mi bude bolje'“, govori nam.
Najzad, primili su je i smestili na krevet – ali njeno stanje je bivalo sve gore.
„Jedan doktor je primetio da sam u ketoacidozi i dali su mi terapiju za to. Već sam se oraspoložila, jer sam stvarno devojka koja se smeje kad joj je najgore. Krenula sam na druge analize i shvatila da ja više ne mogu na noge uopšte. Sestra mi je pomogla da odem do WC-a i upozorila me da ne sedam na šolju. Ali ja apsolutno nisam mogla da ne sednem – to pokazuje koliko mi je bilo loše“, priča Ana.
Lekari su zapazili da Ana gori – temperatura joj je bila preko 39 stepeni. Odmah su joj uradili test na koronavirus, a ovoga puta, bio je pozitivan.
Njen svet se srušio i osetila je strah koji više nije mogla da kontroliše. Hitna pomoć je Anu zatim odvezla u KBC Zvezdara, a tu vožnju će pamtiti po pozitivnoj energiji zdravstvenih radnika koja joj je tada dosta pomogla da se održi „na površini“.
Cela bolnica je znala za Anu kada je stigla na odeljenje kardiologije, jer je bila najmlađi pacijent. Svi su brujali o njoj, a ona je osećala da njeno stanje postaje kritično.
„Imala sam užasne napade kašlja i lupanje srca. Teško sam disala. Dosta stvari mi je u magli, jer mi je bilo jako loše. Videla sam da niko od lekara ne zna šta će da radi sa mnom, jer ipak je korona nešto što nikome nije poznato. Ali, opet, u bolnici sam, a stanje umesto da bude bolje, bivalo je sve gore“, govori Ana.
Uskoro su je prebacili na endokrinologiju i stavili je na kiseonik. Bila je bleda, ispijena, a braunili su joj bili prikačeni svuda. Ali, lekari i sestre su bili veoma brižni.
„Sestra mi je celu noć mazala noge alkoholom. Svi su bili stalno oko mene, iako to nije intezivna nega. Svaku noć je bilo upaljeno svetlo samo da bi meni radili analize. Sestre bi se okupljale oko mene i gledale su me, ali nisu znale šta mi kažu. Trudila sam se da budem nasmejala, rekla sam im ‘ja sam vas toliko izmučila’. Nisam uopšte ustajala, bila sam priključena sa svih strana: leva i desna ruka, levo i desno stopalo. Kao da sam bila razapeta“, opisuje Ana.
Odsečena od sveta, bez porodice kraj sebe, Ana je vodila pravu borbu. Seća se da joj je u nekom trenutku telefon ostao ispod leđa, a nije imala snage da ga dohvati.
„Mama, tata, drugarice, svi su mi slali poruke i telefon je stalno vibrirao. U jednom trenutku sam se toliko iznervirala zbog toga što nisam mogla da telefon dohvatim. Uzela sam ga nekako i slikala se tati, napisala im da mi ništa ne šalju i da me ne zovu“, govori.
Ana je izašla iz ketoacidoze, ali imala je obostranu upalu pluća. Borila se za svaki dah. Da bi pokušali da izbegnu respirator, lekari su je prebacili na pulmologiju da bi joj dali posebne, jače doze kiseonika na drugačijoj mašini.
Osećala se kao da je kraj blizu, kao da gubi snagu. A onda je jedna poruka Ani promenila sve.
„Pred respirator sam imala napade gušenja. Trudila sam se da roditeljima ne pišem poruke. Ali tada sam tati poslala najiskreniju poruku ‘umorna sam, umreću’. Posle sam saznala da je on zvao tetku, koja je medicinski radnik, da je preklinje da urade nešto. Tata mi je odgovorio ‘sine, jaka si ti, izdržaćeš sve’. Kada sam to pročitala, jedva držeći telefon, napisala sam samo ‘sve’. To je bio trenutak kada sam znala da ću uraditi sve samo da ostanem na ovom svetu“, iskrena je.
Lekari su se uskoro okupili oko nje, a u očima je mogla da im pročita paniku.
„Rekla sam im: ‘Molim vas, ne dajte da umrem, ja volim život’. Sećam se jednog dečka koji je rekao: ‘Ljudi, ljudi, ona će umreti’. To mi često dolazi u glavu i teško mi je kad mislim na to. Od tog momenta su me brzo prebacili na intezivnu negu, u crvenu zonu. Sećam se da sam ih pitala: ‘Gde me sada vodite, šta se sada dešava'“, priča Ana.
To je poslednje čega se seća pre nego što su je uspavali. Priključili su je na respirator. Tek kasnije, Ana je saznala za hrabru odluku jednog lekara, koja je promenila sve.
„Anestezolozi se inače menjaju na svaka četiri sata i stalno dolaze novi. Jedan anesteziolog je rekao: ‘Ja vidim da će ovo dete da se samo izbori’. Primetio je da sam se borila. A to je jako teška odluka i velika je odgovornost bila na njemu. Stvarno treba imati osećaj da vidite da se neko bori, jer nisu svi to primetili. I stvarno je tako bilo“, priča Ana.
Posle 18 sati, poslušali su odluku tog hrabrog anesteziologa i skinuli su je sa respiratora. Kad se probudila, mislila je da je prošlo samo dva sata. Prve reči medicinske sestre bile su nešto najlepše što je Ana čula.
„Probudila me je jedna sestra, tada sam osetila veliku nemoć, nisam imala ni trunku energije. Onda mi je sestra rekla da su me pozdravili mama, tata i brat. Onda je rekla još nešto – imaš pozdrave od Đanija. Moj tata zna koliko ja volim Đanija i narodnu muziku, pa je sve učinio da dođe do njega kako bi me razveselio. Krenule su mi suze, pokušala sam da se nasmejem, ali ni za to nisam imala snage“, govori nam Ana.
Ono što se dogodilo nakon respiratora Ana može da nazove samo čudom – njeno stanje se iz dana u dan popravljalo. Brzo je prebačena na poluintezivnu negu. Osećala se kao princeza – imala je krevet sa paravanom, kako ne bi morala da vidi potresne scene kojih je bolnica bila puna. A dobro je znala šta se nalazi u crnim kesama.
Onda je došao doktor koji joj je rekao da na njenim plućima nema nikakvih posledica od respiratora. Kada je to saopštio, svi u sobi su plakali od sreće.
Zavolela je svakog lekara i svaku sestru koja se brinula o njoj. Neke gestove će zauvek pamtiti. Jednom prilikom je sa doktorom razgovarala o hrani, a sutradan je doživela iznenađenje – on joj je doneo obrok iz kineskog restorana.
„To nije nešto što doktori rade, to je gest koji ostavlja bez teksta. Toliko sam bila zahvalna. Kada je on otišao, suze su počele da mi liju“, priča Ana.
Bezbroj puta su joj vadili krv iz arterije, što je neverovatno bolna procedura. Čak joj je, videvši njene ruke koje su bile ljubičaste od dlana do laktova, jedan lekar obećao da niko neće smeti da je više dira.
Pri jednom vađenju krvi, jedna sestra ju je držala za jednu ruku i govorila da stiska koliko god želi, druga je mazila po nozi, treća po drugoj.
„Dolazi doktor koji je trebalo da to izvadi, a ja sam ga podsetila: ‘Doktore, niko ne sme da me dira’. On je opipavao ruku, a meni idu suze. Ali sam se kroz te suze smejala i pričala sebi: ‘Biće sve u redu’. Tada je doktor pustio moju ruku i rekao:’ Ljudi, ja ovo nemam srca da uradim'“, priča Ana, kojoj je ta scena ostala urezana u pamćenju.
Kada je konačno došao trenutak da izađe iz bolnice, svi lekari i sve medicinske sestre koji su tada bili u smenu su se okupili da je isprate. Ona je bila u kolicima, a svi su joj aplaudirali.
Neke medicinske sestre su joj rekle da su stalno brinuli šta će biti sa njom, kao i da su razmišljali o tome i kada odu kućama.
„Bila sam ponosna što nisu odustali od mene“, priča Ana.
„Samo ja mogu da plačem kad izlazim iz bolnice, ali plakala sam zbog lekara“, dodaje.
Kada se vratila u svoj dom, našla se u vrtlogu emocija.
Pročitajte još:
„Majka je pustila pesmu koju mi je posvetila još u trudnoći – ‘Krasivu’ od Zdravka Čolića. Dušu smo ispustile. Jedva sam čekala da jedem nešto lepo, to sam prvo uradila. Onda su me odveli u sobu, gde me je dočekao natpis ‘Anči, dobrodošla’. Tu je bio i veliki meda i prelepo cveće. Mama mi je pokazala šta su mi kupili drugari sa fakulteta, a to sam najmanje očekivala. Mnogo sam plakala“, seća se Ana.
Dok u bolnici nije mogla sama ni do toaleta, već prvog dana u svojoj kući mogla je samostalno da hoda.
„Jako mi je falilo da prošetam oko zgrade, da udahnem vazduh. Molila sam se za taj trenutak i on je došao. To je neverovatan osećaj, kao da sam opet prohodala. Pravila sam male progrese u šetnji – 1.000 koraka, pa sutra 1.500, malo po malo“, priča nam.
Posle dva meseca, konačno je mogla da se vrati laganim treninzima, koji su joj bili izuzetno važni, jer je pre korone bila jako aktivna.
Danas, posle pet meseci od iskustva koje joj je promenilo život, može da kaže da se oseća sasvim dobro. Jedino je muče oni koji i dalje, čak i nakon što čuju ovakvu priču, ne veruju da virus postoji.
„Razumem te ljude. Svima nam je ovoga preko glave. Kada nemate to u svom okruženju, ili poznajete nekog ko je prošao bez simptoma, normalno je da nećete verovati u virus. Ali ako znate kroz šta sam ja prošla, poznajete me, a i dalje ne verujete da korona postoji, mogu samo da se molim za vas. Ja sve što mi se desilo ne mogu da izmislim. Neverovatno koliko ljudi sebi daju za pravo. Ali molim se za te ljude i njihove porodice da im se korona nikada ne dogodi, pogotovu ovakva neka situacija. Više nisam ranjiva – ne morate da mi verujete, samo želim da vam stvarnost nikada ne pokaže da je korona istinita“, poručuje Ana.
Najzad, ističe da borba za život za nju više nije samo fraza. Shvatila je koliko je zapravo jaka.
„Mogu da kažem da sam se najviše opravila zbog glave – želje i volje za životom“, zaključuje ova devojka.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
