"Davali su mi dva meseca života, a onda sam dobio poziv"

"Na pregledu za regrutaciju, kad sam imao samo 18 godina, registrovano mi je blago uvećanje enzima jetre u krvi, ali se u tom trenutku tome nije pridavao prevelik značaj. Do svoje 32. godine sam bio zdrav čovek i tako i živeo. Odlazio sam na povremene kontrole, gde su ti enzimi i dalje bili uvećani, ali opet niko se od lekara tada nije mnogo bavio time. Onda sam 2011. zbog pogoršanja stanja primljen na Kliniku za gastroenerohepatologiju KCS gde mi je nakon obimnih i ne baš prijatnih pregleda ustanovljena dijagnoza ulcerozni kolitis i primarni sklerozirajući kolitis", seća se Mladen, po zanimanju diplomirani ekonomista.

Priča i kako je uzrok tih udruženih bolesti autoimuni proces u organizmu koji do kraja ni dan-danas nije objašnjen. Jednostavno, zbog zapaljenskog procesa u žučnim kanalima jetre dolazi do njenog oštećenja, ali i oštećenja drugih organa jer se svi toksini koje je jetra trebalo da izbaci vraćaju u organizam.

Odmah su mi rekli – leka nema

"Odmah mi je rečeno da za ovu bolest lek ne postoji i da je moj jedini spas transplantacija jetre. U tom trenutku smo moja porodica i ja znali samo šta je transplantacija, ali ne i da se obavlja kod nas i pod kojim tačno uslovima. U tom trenutku, kada sam se raspitao kako funkcioniše proces transplantacije organa, osećao sam se nemoćno, izgubljeno, kao da sam udario u zid. Moj život, moja budućnost zavisi od saglasnosti porodice za doniranje organa njihovih najmilijih, kada za njih ne postoji više lek", priča Mladen.Nakon uspostavljanja dijagnoze on se jedno vreme osećao dobro, pridržavao se terapije, izmenio ishranu. S vremena na vreme je bio malaksao, ali je ipak živeo normalno."Godinu dana kasnije, 2012, počeo sam da živim sa sadašnjom suprugom Tamarom. I kad sam se najmanje nadao, bolest je uznapredovala 2014. godine, kad smo Tamara i ja dobili ćerku Ninu. Te iste godine sam stavljen na listu čekanja za transplantaciju organa na osnovu opsežnih lekarskih pregleda i odluke konzilijuma."Mladen priča i šta zapravo znači kad ste na toj listi čekanja, kad se nadate najvažnijem pozivu u životu, kad ne smete nigde od kuće jer ne znate da li će i kada će vas pozvati da kažu da je odgovarajući organ pronađen."Kada ste na listi čekanja za transplantaciju organa, morate biti dostupni 24 časa dnevno sedam dana u nedelji, ne smete da putujete daleko jer, ako vas neko iz tima za transplantaciju pozove kao mogućeg primaoca organa, morate u najkraćem mogućem roku da dođete na kliniku gde se obavlja presađivanje organa. Od svega toga najteže je bilo što ne možete da gledate daleko u budućnost. Prioritet mi je bilo samo ono u bliskoj budućnosti - da Nini kupimo prvu šetalicu, da je prvi put zajedno vodimo na more, da je krstimo i da se nas dvoje venčamo u crkvi, što smo i ostvarili 2015."

Na ulici su mislili da sam narkoman

Onda je sve pošlo nizbrdo. Mladenu se stanje naglo pogoršalo, nekoliko puta je završio na Urgentnom centru sa visokom temperaturom i, kako kaže, ružnim epizodama koje samo ta bolest može da režira."U tim trenucima sam samo mislio da budem dovoljno i psihički i fizički jak da izdržim, da mogu u što boljem stanju da dočekam nečiju saglasnost kojom će mi život biti produžen, da izdržim da bih ponovo bio sa svojim devojkama. Te godine sam i prvi put bio pozvan kao potencijalni primalac organa - prvi put od ukupno pet puta za dve i po godine, koliko sam bio na listi čekanja."Naime, kad se odgovarajući organ pojavi, lekari pozovu dva, tri potencijalna primaoca. Tada im se ponovo rade sve analize da vide ko je u tom trenutku najugroženiji. I toj osobi ide organ. Druge vraćaju kući. Da čekaju sledeći poziv.U tom periodu bolest je bila toliko uznapredovala da, kada je ćerkica Nina učila da hoda, tata nije mogao da je drži za rukice, niti da je podigne. Sve je to uticalo i na njegov odnos sa suprugom, sa svima oko njega."Tad sam ostao i bez posla, pa sam još više osećao da nisam dovoljno dobar roditelj i suprug. Ljudi koji nisu znali za moje stanje na ulici su me doživljavali kao uživaoca opojnih droga jer sam smršao na nekih 50 kg, a boja kože mi je bila sivo-braon sa žutim beonjačama."Onda je taj peti poziv za transplantaciju promenio sve."Operacija je obavljena 14. oktobra 2016. godine u Urgentnom centru Kliničkog centra Srbije u Beogradu. Za mene nepoznata porodica je potpisala saglasnost za doniranje organa svog najmilijeg i time spasila ne samo moj život već i još nekoliko života, a samim tim i usrećila nekoliko porodica. Oni su za sve nas heroji, a njihovi najmiliji koji su preminuli, jer za njih u tom trenutku nije bilo leka, žive kroz nas. Na naše živote su umesto tačke stavili zarez."

Mladen kaže da zbog svega toga ne prođe dan a da ne pomisli na njih, koliko im je snage i humanosti trebalo da u tom trenutku nađu u sebi i pomognu nekom nepoznatom da nastavi da živi."Zahvaljujući donoru ja danas živim sa svojom suprugom i ćerkom i gledam kako ona raste. Dočekaću i njen polazak u školu septembra ove godine, što se ne bi desilo da nije bilo donora. U trenutku pre nego što mi je izvršena transplantacija jetre, lekari su mi prognozirali još dva-tri meseca života."Kad se danas osvrne unatrag, shvata da se promenilo mnogo toga. Naučio je mnogo."Više cenimo zdravlje, više brinemo o njemu, gledamo da što više provodimo kvalitetnog vremena zajedno i uživamo jedni u drugima jer je život jedan i da sutra nije drugi dan, već dan manje."

***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram